15 савета Ранка Рајовића: Родитељи су први и најважнији учитељи

октобар 24 23:52 2016

Др Ранко Рајовић, стручњак за област развоја интелектуалних потенцијала деце, магистар и доктор наука из области неурофизиологије и физиологије спорта, аутор НТЦ програма који се примењује у 20 држава Европе, сарадник УНИЦЕФ-а за рано образовање, добитник награде светске Менсе за допринос друштву у целини, предавач на Педагошком факултету у Копру. Основа НТЦ програма је примена неурофизиологије у педагогоји и креирање метода које помажу моторни и когнитивни развој детета, а све методе су креиране у виду игре. НТЦ центри постоје у 30 градова бивше СФРЈ и у њима се ради са децом од 4 до 12 година.

Причајте са својом бебом као да вас све разуме. Користите сваку прилику да објасните беби шта се дешава око вас, у парку, у стану, у продавници, у шетњи… Иако не зна да прича, то је стимулативно за развој мозга. Глас родитеља не може заменити ТВ програм. Можете уз говор и да се споразумевате и очима, покретима руком, телом, прстима и главом, јер сваки начин комуникације је стимулативан за развој дечјег мозга.

RANKO

Људи су жива бића за кретање. То је посебно важно за децу у развоју и за њих је кретање једна од најважнијих активности, јер кретање помаже развој мозга. Тако да родитељи морају знати да је ходање важно, а да је трчање још важније за развој укупних дететових способности. Дете располаже огромном енергијом, која му је биолошки дата за кретање које позитивно утиче на развој важних структура мозга. Кретањем ( ходањем, скакањем, превртањем, трчањем, пењањем, ваљањем…) се стварају нови нервни путеви и дете се припрема са живот и ствара основу за правилан развој когнитивних функција.

Прочитајте и Ранко Рајовић: На пола сата телевизије, најмање сат времена …

Не олакшавајмо им када наиђу на препреку. Дете које пузи хоће да дохвати лопту, али има малу препреку испред себе и почиње да плаче. Увек је боље охрабрити дете да савлада препреку, него да му рашчистимо пут или донесемо лопту.

Штитити децу је пожељно, али презаштићивање је штетно. Мудрост родитељства је наћи где је граница. Дете које проходава пада, али немојте га спречити да падне тако што га не пуштате да хода по градским улицама, бетонским игралиштима. Водите га у шуму, парк, на плажу, на снег… тамо може да падне, а да се не повреди. Нормално је да дете у фази проходавања пада, јер ће тако научити да пада, овладаће лакше комплекснијим кретањем што позитивно утиче на развој когнитивних способности.

Понекад мама мисли да су татине игре са дететом бесмислене, понекад и опасне, али и те игре могу да помогну развој детета. Савет мамама: пустите тату да се игра са дететом, али пазите да се не заигра и не претера. Само нека то буде више у парку и шуми, него за рачунаром. Тате морају да знају: три сата седења за екраном је неколико десетина хиљада покрета мање, а дететов мозак се развија у покрету.

Прочитајте и Ранко Рајовић: Два су велика проблема због којих су деца данас …

Период пре школе је најважнији за развој мозга и главни посао детета је да се игра. Заиграно дете не чује мамине позиве ”ручак је готов” или татине ”идемо у парк”. Дете је тада у посебном стању свести, родитељи кажу ”искључено” , а истина је супротна – дете тада користи највише мождане функције, истражује, отрива један нови свет, размишља, повезује и концентрација је максимална.

Понудимо детету изазов, да направи нешто што је мало компликованије од онога што може. Можемо да му покажемо како смо ми то направили, па нека покуша. Ако не жели, можемо и на други начин да га мотивишемо, јер је познато да деца често уче имитирајући одрасле. Можемо рећи да је то игра за маму и тату и за велике, да то није за њега. Већина деце реагује тако што управо то покуша да уради. То је физиолошки механизам који даје детету осећај среће и самопоуздања, јер ради нешто што су родитељи мислили да не може. Али ако покушамо да га натерамо да то уради, ствара се супротан осећај.

Потребно је давати детету подршку, похвалити његове идеје, причати о њима, а не говорит: то је глупо, то није паметно и слично…. Ако жели да учи о диносаурусима, немојте говорити да је то глупо, да му то није потребно, да су те животиње изумрле. Боље надјите књиге о диносаурисима, мале фигурице, погледајте на мапи света где су живеле поједине врсте, купите пластелин и правите од тога мале диносаурусе, донесите маховину и гранчице, направите мини парк са диносаурисима које ће поносно показивати као своје ремек дело. Учините дете да буде поносно на себе, развијајте његово самопоуздање, правите му лепе успомене.

Учење је игра. Дете најбоље научи када не мисли о учењу, него када је учење део игре. Пожељно је да процес учења личи на игру и кад год је то могуће користити методе и игре, где се учи успут. Када дете размишља како да реши проблем у игри, осети срећу када нађе решење. И због тога је потребно да покажемо детету методе које личе на игру, јер ће тако размишљати, повезивати, налазити решење и при том мислити да се игра и лакше научити оно што се од њега очекује у школи.

Репродуктивно учење за мозак скоро и не постоји. Најпримитивније врсте уче тако што нешто понове 100 пута и опет забораве. А наш мозак има огромне капацитете које не користимо у класичном репродуктивном учењу. Потребно је корисити методе које укључују те неискоричћене капацитете мозга за памћење и учење.

Прочитајте и Др Ранко Рајовић: Какво је српско школство?

Детету у школи не сме да буде досадно, јер тада се учење не догадја. Методе наставе морају да буду интересантне, стимулативне, откривајуће, неочекиване и понекад духовите и нелогичне. Учитељи који могу да организују такву наставу су извор среће и знања децу.

Довољно слободе, да могу да истражују, да повезују и размишљају, добију нове идеје, да до знања долазе сами и тако развију своју креативност. Наш посао је да им то омогућимо и ако је потребно да их мотивишемо да наставе ако се обесхрабре и застану на том путу.
Дете зна да трава не расте до сунца, али ако тако нацрта, пустите га – нека трава расте до сунца на његовом прелепом цртежу. Дете маштом отвара нови свет, ужива, препушта се таквој игри. Повезује ствари које немају много смисла, али деца заправо таквим играма стимулишу важне центре у мозгу који су значајни за развој креативности.

Учитељи су увек били важни у животу детета, посебан ауторитет и ослонац .Научите децу да поштују учитеље, тако што ћете их и ви поштовати, уважавати, послушати, подржати. Учитељи су били и морају бити ауторитет, јер они заједно са родитељима праве оквир где се дете безбедно креће, истражује и учи. Дете може да изађе ван тог оквира, али ћемо га вратити, јер оквир је ту. Ако оквира нема, деца су у проблему, јер већина деце не може себи да направи границу.

И за крај, важно је подучавати родитеље и понављати им важне ствари, јер заблуде се дешавају и родитељске грешке се понекад тешко поправљају.

 

Извор: Детињарије

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.