Кључна реч је планирање

јануар 18 19:09 2015

Блогерској и читалачкој јавности представила се на специфичан начин – кроз причу на блогу happychezmoi.blogspot.com где пише о својој породици, начину њиховог живота и живота средине у којој живе. Занимљива је њена животна филозофија уз помоћ које извлачи максимум из живота за какав се одлучила. И поред тога што се није припремала да буде само супруга, мама и домаћица (дипломирани хемичар је по струци), сада је једна јако инспиративна мама која је одлучила да се посвети само својој породици и својој деци. А што је најважније, успела је да у томе буде задовољна и испуњена, једнако колико је дивна, остварена и, како читаоцима њеног блога изгледа, готово савршена.

Зове се Дора Вајана и живи у Грчкој, каже, у једном малом месту на Пелопонезу и мама је две девојчице од пет и десет година, супруга једног лекара, а ужива у томе да брине о свима њима. Потиче из познате нишке породице Премовић. Њен отац, др Павле Премовић, такође хемичар, научник, признатији је и познатији у светским размерама, а она у шали каже –“ ћалац је хтео и од мене да направи научника, али сам му ја измакла”.

ЖИВИМ ЖИВОТ КАКАВ САМ ПРИЖЕЉКИВАЛА

За читаоце “Маминог света” Дора Вајана говори о свом животу задовољне маме и домаћице, о томе како организује свој дан и живот своје породице, како брине о исхрани своје деце и како их чува од свакодневних опасности, о дружењу са пријатељима и вечерама које брижљиво и с великом љубављу припрема… о носталгији за родбином, родним градом и Србијом…

 

– Сви знамо да наши животи ретко испадну онако како смо их замишљали и планирали. Међутим, ја дубоко у себи знам да сам свој садашњи живот скривено, тихо прижељкивала и дозивала. Жеља мојих родитеља је била да имам блиставу будућност, каријеру, добар посао, новац. Школовали су ме, путовала сам са њима по свету, научила језике. А ја сам одувек била јако осетљива, окренута себи, свом унутрашњем животу, приватности. Истина је да у својим двадесетим годинама нисам имала појма шта ћу са собом и куда сам кренула. Једно сам знала да никога не желим да разочарам, па сам стога свима угађала не обраћајући пажњу на сопствене жеље. Десила ми се љубав са човеком због кога сам билиа спремна да напустим све и започнем нови живот .
Није нам било лако, али смо кроз наш брак и потешкоће пронашли нову снагу за коју нисмо знали. Због сталног одсуствовања мужа и без помоћи са стране, ја сам на почетку углавном проводила време сама са двоје мале деце, далеко од отаџбине и свега онога што ми је познато. Иако тада нисмо могли другачије, веровали смо да ће се некада, у будућности, та ситуација променити – обоје ћемо радити и доприносити финансијски. Како је пролазило време, тако сам све више увиђала да ми је живот “сервирао” управо оно у чему сам се сјајно сналазила и што ме је чинило бескрајно срећном, по први пут у животу. Помислила сам: “Хеј, мени ово добро иде. Мени је лепо. Срећна сам”, и схватила своју улогу мајке, супруге и домаћице веома озбиљно и истовремено уживајућу у томе што радим. Прихватила сам ту улогу као свој посао и желела сам да у томе будем најбоља што могу. Схватила сам да је оно моје некадашње прижељкивање и дозивање мирног породичног живота уродило плодом. Остварио се мој сан. Он се десио доношењем свесне, заједничке одлуке у комбинацији са мојим карактером и жељама, тако да зато сматрам да ништа у животу није случајно.
У интернет заједници позната си по блогу који садржи занаимљиве, специфичне рецепте. Како планираш јеловник за своју породицу, свакодневни и онај када имате госте, а видим да их имате јако често?
– Кључна реч је планирање. Најчешће викендом испланирам шта ћу кувати целе наредне недеље на основу онога што имам у фрижидеру, замрзивачу и онога што ми се “мота” по ормарићима у кухињи. Видим шта ми недостаје, напишем листу за куповину и набавим све оно што ми је потребно за наредну недељу. Код нас пијаца ради само суботом, тако да је то дан за набавку свежих намирница. Неретко користим и “обрнуто” планирање, кувам на основу онога што већ имам, без додатне куповине. Углавном комбинујем, креирам нове рецепте или тражим инспирацију по куварима и блоговима. У кувању пратим интуицију и примењујем све оно што сам до сада научила. Када су у питању гости, ту још учим да не треба угађати другима. Домаћица никако не сме да своје кување адаптира укусима других, већ себи и ономе што она воли да кува. Када кувам за друге гледам да то буде нешто проверено и једноставно.

 

Како штитиш децу од џанк фуда, од слаткиша, од ГМО?
Једноставно, ништа им не забрањујем. Хоћу рећи да моја деца свакако могу да поједу чипс, чоколадицу, лизалицу, али не свакога дана. Зато морају свакога дана да једу сезонско и локално воће , поврће и јело које свима нама скувам. За њих никада не кувам посебно, једино онда када баш пожелим да поједем нешто “чудно” као на пример тарт са горгонзолом који није посебно привлачан деци.
Како их штитиш од лоших људи, лоших мисли, лоших навика?
Не желим да будем превише заштитнички настројена, верујем да деца морају да се навикну на разочарења, морају да знају да постоје лоши људи и да живот често није фер, али то није оно што желим да потенцирам. Не учим их да мрзе, да лажу, да суде. Покушавам да их научим да у свакоме виде нешто добро и лепо, а када их неко дира да се једноставно склоне. Учим их да буду логичне и приземне, али ипак да верују свом срцу и унутрашњем гласу. Живот није бајка, али уме да буде јако леп ако ми научимо тако да га доживљавамо. Деца највише уче из примера, тако да покушавам да будем добар пример за њих. Подвлачим реч “покушавам”, јер није ни мало лако.
Какав живот замишљаш за своју децу? Шта би рекла када би нека од њих одлучила да живи као ти?
Оно што им желим је да негују своју способност да воле. Желим да заблистају чиме год оне решиле да се баве. Ако оне буду срећне и задовољне својим изборима, зашто не бих била и ја? Ја сам ту да их усмеравам, васпитавам, посаветујем. У неким тренутку ћу морати да их пустим да живе свој живот и тако треба да буде.
Чему их учиш, како их васпитаваш?
Учим их да човека не чини посао којим се бави, већ оно што носи у срцу. Негујем у њима љубав према Богу, музици, филму, књигама и људима, учим их толеранцији и скрушености. Учим их да вреднују људску душу изнад свега. Волела бих да увек буду блиске и да се у будућности нађу једна другој, волела бих да негују лепе односе са пријатељима и породицом. Никада од своје деце нећу тражити да буду оно што нису, апсолутно сам свесна њиховог карактера, покушавам да им се адаптирам и пронађем наш заједнички језик. Зато их стално посматрам, ослушкујем их и молим се за њих. На пуно ствари не могу утицати, само могу да се надам се да ће научити из својих грешака и да ће у свему следити своје срце. Мене барем оно никада није преварило.
Како се сналазиш када вам бану ненајављени пријатељи, а знаш да очекују да буду лепо угошћени јер ти је то одлика – шта спремиш на брзину, од онога што се нашло у кући?
Када неко ненајављен бане углавном ме ухвати паника, нарочито ако нема ничега у кући сем кикирикија или неке флаше вина. Ако је тако, вино се отвори, изнесем киририки, наручим пицу или неколико сувлакија из комшијске печењаре. Можда то није одговор који сте очекивали, али ја не волим изненадне госте. Природно сам особа која је под стресом чак и онда када нема разлога за то, тако да изнад свега морам бити организована и спремна како бих себе спасила од непотребне нервозе. Иначе, дешава се да имам времена за кување када се изненадни гости појаве на вратима. Онда повадим све што имам у фрижидеру, направим неку салату, исецкам сир, ставим маслине и мало хлеба. Што се тиче кувања, то углавном буде тестенина са неким брзинским сосом. Увек при руци имам туњевину у уљу тако да од ње направим сос са капарима који никога до сада није оставио равнодушним.
ДЕЦУ НЕ ШАЉЕМ У ШКОЛУ БЕЗ ДОРУЧКА И УЖИНЕ
Како планираш ужину за школарце и шта би од тога могла да препоручиш оним мамама које немају толико времена, које раде, а често и више послова?

 

Две ствари су важне – планирање и добра организација. Без тога не бих никада успела. Инсистирам на томе да је обичан сендвич са мало шункице и сира много боље и здравије решење за дете од масног пецива из пекаре или хамбургера са улице. Гурнути детету банану или јабуку у ранац није тешко, направити проју или неку брзу и лаку питу, такође. Оно што ја препоручујем мамама је да навикну своју децу на рано устајање. Наравно, да би то било изводљиво дете мора да иде рано на спавање. Моја деца су до девет сати увече у кревету, тако да ујутру без кукања и жаљења устану рано и поједу свој доручак. Та навика је спасоносна. Децу никада не шаљем у школу без доручка и ужине. Ужине испланирам унапред: купим шунку, путер, качкаваљ, хлеб за тост, воће, ништа спектакуларно нити скупо. Устанем неколико минута раније и спремим доручак. Он може бити нешто сасвим једноставно, као на пример парче интегралног хлеба са путером и џемом или млеко и житарице. Не виршле, саламе, паштете. Битно је да не оду у школу празног стомака и да поједу нешто што има одређену хранљиву вредност. Припрема ужине не одузима много времена. У фрижидеру имам све што ми је потребно, направим тост, сендвич, исечем колач или питу које сам спремила претходног дана и спакујем им у пластичне чинијице са поклопцем. Флашица са водом је такође обавезна. Увек се ту нађе нека воћка. Не мора ужина да буде ништа екстравагантно нити оптерећујуће. Битно је само уложити мало труда и времена у планирање.
Шта су твоја интересовања, ван онога што је неопходно да би била најпосвећенија мама и супруга?

 

1932006_10152195056658680_1201693537_n-300x231 (1)
Иако већину свог времена посвећујем другима, ја сам ипак велики индивидуалиста и јако ценим своју и туђу слободу. Нисам посесивна нити захтевна, а то исто тражим од других. Мој муж и ја нисмо један од оних парова који “раде све заједно”. Он има своја интересовања и хобије који су потпуно другачији од мојих. Он је екстровертан, јако друштвен, спортски тип, а ја затворена , заљубљеник у тишину и самоћу. Нашли смо се негде “у средини”. Ја поштујем његово слободно време и потребу да буде оно што јесте ван оквира породица, а он мени омогућава време када се могу посветити ономе што највише волим: писању, фотографији, читању, певању у хору.
Имаш ли времена само за себе и како га користиш?
Неретко одгледам неки филм потпуно сама или пошаљем њега са децом у парк како бих писала на миру, без ометања. “Моје време” ми је подједнако важно као и наше заједничко време. Оно ми је потребно како бих одржала равнотежу између мене као мајке, супруге и мене као “Доре”. Наравно, за то је потребно имати подршку супружника. Не волим изласке у кафиће и бучна места где има пуно људи. Оно што ми враћа енергију и што ме одмара је интиман разговор са пријатељицом уз чај, шетња по граду, вожња бициклом кроз комшилук, читање. Врхунски се проводим када усред ноћи, док сви спавају, листам куваре и правим колаче. То ме јако смирује.
Како лечиш носталгију за својим градом, својом земљом, својом породицом? Шта ти највише недостаје?
На почетку ми је било јако тешко. И дан данас није лако, али човек се на све навикне. Срећом, лако се адаптирам на нове ситуације и углавном гледам напред. Ја себе већ одавно сматрам “грађанином света”, имам утисак да се свуда могу адаптирати, да је цео свет мој дом. Ипак, недостаје ми неко “мој” поред мужа и деце. Волела бих да имам коме да оставим децу макар једном недељно, како бих изашла на вечеру са мужем или да се једноставно прошетам без мојих “приколица”. Недостаје ми кафа са мојом тетком и мамом, недостају ми славе, недељни ручкови, сва та породична окупљања. На срећу, технологија је јако напредовала, па путем Скyпе-а и Фацебоок-а могу свакодневно контактирати са драгим људима. Није исто, али је барем нешто.
Мада са посебним емоцијама помињеш своју родбину, наглашаваш да су пријатељи породица коју бираш. Ко су ваши пријатељи, шта вас повезује, по чему сте различити?
Иако смо пре једно више од пет година започели живот у новом граду, релативно лако смо склопили нова пријатељства и то углавном преко деце. То су једноставни, непретенциозини, породични људи који воле да се друже. Живимо у малом месту у којем су људи јако пријатељски настројени тако да не прође викенд, а да нас неко позове на ручак или вечеру и и обрнуто. Дружимо се са свима, од месара до архитекте и управо у тој разноликост људи са којима се радо виђамо лежи лепота нашег друштвеног живота. На неке од њих гледам као на фамилију и за њих сам спремна да учиним све оно што бих учинила и за рођеног брата.
Као блогерка, покренула си низ значајних тема, износиш неке своје дилеме и онда када говориш о обичним стварима, некако стичемо утисак да нам отвараш врата и свога дома и своје душе. Шта је за тебе блоговање? Шта ти значе коментари и подршка читалаца?
Блоговање је моја лична терапија, мој животни пројекат. На њему је забележен мој пут од јако негативне и огорчене особе, до жене која воли свој живот. Такође, желела сам да повратим стару славу домаћица и да је мало модернизујем, да докажем људима да једна жена може бити успешна на више нивоа и да је посвећивање породици и дому само још једна врста амбиције коју може да поседује једна жена . Желела сам да покажем женама да могу бити поносне на свој избор без обзира на то шта су решиле да раде. Не морају никоме ништа објашњавати нити себе правдати. Пуно пута сам одустајала од писања блога разочарана чињеницом да мој глас не допире до онолико људи колико у томе успевају неки други блогери, а онда се ето неким магичним путем створи нечији мејл или коментар и врати ме у живот, испуни инспирацијом и жељом да наставим. Читаоци не слуте колики је њихов утицај на мене као блогера. Не бих рекла да сам стекла неку велику популарност, али моје читатељке су у мом срце постале моје пријатељице, сродне душе.
Хоћеш ли издати књигу?
Та идеја ми је тренутно јако…претенциозна. Мислим да ме чека велики пут до књиге, још пуно писања, уобличавања мојих мисли и жеља. Књигу ћу написати онда када осетим да је за њу право време. Чини ми се да ону мудрост која је неопходна за писање књиге још нисам постигла. БИла бих крајње нескромна када бих тврдила супротно. Ипак, врзмају ми се по глави разноразне идеје о књизи. Видећемо. Ја углавном трчим на дуге стазе, не жури ми се.
Колико жена, ма колико рањива, осетљива, некада несигурна, понекад тужна, сетна и плачна с израженом потребом да има чврст ослонац у животу, може истовремено да буде и јака, несаломива пред свакодневним животним недаћама које није очекивала?
Мислим да снага једне жене управо лежи у њеној емотивности и женствености. То су особине из којих се рађа њена способност да воли, утеши, да се саосећа, да брине о другима. Крајње је поражавајуће за човечанство тај неки тренд да жене постану грубље, агресивније, више налик мушкарцу. Када би жене схватиле колико моћи им пружа њихова природна нежност душе, не би никада пожелеле да буду оно што нису. У тешким тренуцима, а било их је много, ја сам осећала да морам на све начине да заштитим своју породицу од губљења наде, ја сам била та која бригом и неговањем топлог дома одржавам равнотежу док се свет, како нам се у неким моментима чинило, рушио око нас. Моја љубав, то што сам “ту”, присутна, константно улива сигурност код моје деце и мужа. У томе лежи моја снага и на то сам посебно поносна.
На шта си, осим породице, најпоноснија?
Па, не бих рекла да сам поносна, већ ми је јако драго што поседујем ту тврдоглаву способност да уочавам лепоту која можда другима није очигледна . Са усхићењем примећујем лепо чак и у ономе што је некима неугледно, чак и ружно. То ми знатно олакшава и улепшава живот. Поносна сам на своје вештине у кухињи, на способност да се адаптирам и на мој тешко стечени оптимизам.
Која ти је неиспуњена жеља најважнија у овој години и шта би те највише обрадовало?
Баш сам пре неку ноћ сањала најдивнији сан. Мада, ја бих пре рекла да је то визија будућности. Понекад ми најлепше и најкреативније идеје падају на памет док спавам. Сан је изгледао овако: пријатан амбијент, нека фина просторија са тихом и лепом музиком, меки, шарени јастуци на поду, велики сто препун колача, ја и моје читатељке на једном месту, смејемо се, упознајемо, пијемо чај из шарених шољица и грицкамо колачиће срећно се гојећи. Целог наредног дана ме је “држао” тај дивни осећај који сам понела са собом на јави. Волела бих да се тако нешто оствари у скорој будућности. С обзиром на то да сам се пуно пута у животу уверила у то да се снови заиста остварују, верујем да ће се и то десити. Ко зна, можда баш ове године. Иначе, немам неиспуњених жеља. Не размишљам о стварима које немам или нисам доживела, покушавам да живим у овом тренутку, да будем присутна у садашњости и да немам превеликих жеља.

 

http://www.maminsvet.net/

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.