После часова ова учитељица је и мајка и отац и друг

јануар 19 18:04 2016

Необична улога Марине Мандић, учитељице у селу Планиница. Кад снег завеје путеве, јединих троје ученика спава код ње у стану. Чим се указала прилика да радим, прихватила сам посао у Планиници.

rep-uciteljica_620x0Када зима загуди, а снег блокира све путеве и стазе ка кладовским селима на планини Мироч, Марина Мандић, учитељица у издвојеном одељењу Основне школе “Светозар Радић”, у месту Планиница, поред наставничке добије још једну улогу. Она тада постаје и мајка, старатељ, најбољи пријатељ…

– У планинским условима, када зима покаже зубе, малишани спавају у мом стану – уз осмех прича Марина. – Срећом, па их има само троје. Тада им кувам и перем ствари, подучавам их… Много пута се десило да, док напољу шиба мећава, седимо у соби, слушамо пуцкетање ватре и, једноставно, тада избришемо однос учитељ – ђак. Постајемо најбољи пријатељи…

Учитељица Марина, у својим тридесетим годинама, одлучила се за нешто што је данас већини њених колега страно. Није бирала посао. Чим јој се указала прилика да ради, прихватила је да дође у Планиницу и одрекне се живота у урбаној средини, заменивши градске булеваре сеоским, излоканим путевима.

А како се уз учитељску привикла и на нову, допунску улогу?

– То је део договора са родитељима – каже Марина. – Тада им замењујем оца и мајку. А и мени је лакше када се, уместо фијука ветрова, поред мене чују дечји жагор и смех. На то сам навикла и поносна сам на моје мале станаре.

Она каже да је већ годинама у десетак планинских сеоских школа у општини Кладово све мање ђака. Зато није неуобичајено да у издвојеном одељењу текијске ОШ “Светозар Радић”, у Планиници, насељу смештеном на 560 метара надморске висине, наставу у три разреда похађају три ученика који до школе, од својих домова у планинским врлетима, пешаче неколико километра.

А, некада је у тој школи, отвореној 1980. године, било као у кошници, сведочи Зорица Дачић, мајка Жељка Илића, који похађа трећи, и Анђеле, која је пошла у први разред.

– У две учионице било је више од 50 ученика у тадашњој четворогодишњој школи. Међутим, време је учинило своје. Бројна огњишта су пуста, нема људи ни деце, јер је већина из родног краја отишла у потрагу за бољим животом. Ја сам остала. И, срећна сам што моја деца могу да се школују – каже Зорица.

У комбинованом одељењу није лако радити. Али Марина се потпуно посветила свом занимању и за ђаке има само речи хвале.

– Деца су послушна. Жељна су знања, тако да настава иде баш како треба. Услови за рад у школи су солидни, али нам недостају компјутер и музичка линија. У планинском беспућу време споро пролази, али је рад са децом моје опредељење и то ме испуњава – задовољна је учитељица.

 

Из школе у Планиници Жељко, Анђела и Марија, уз подршку учитељице, испратили су нас пригодном рецитацијом. Срећни су што су могли да покажу шта знају. Пожелели смо им весело детињство, више другара, много знања и што мање снега…

Извор: Новости

  Article "tagged" as:
  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.