A šta ako baka i deka ne žele da čuvaju unuke? Gde piše da moraju?

avgust 09 21:06 2018

Mišljenja sam da niko nema obavezu da čuva našu decu, osim nas samih ili ako okolnosti drugačije nalažu, osoba adekvatna za taj posao. Sve u vezi sa bakama i dekama je stvar čistog zadovoljstva i povremene podrške. Krenimo redom.

baka-i-deka
Ovih dana sam se videla sa dragim prijateljem, dosta starijim od mene, veoma uvaženim neuropsihijatrom. On mi je kao drugi tata, osim što neke tanane delove mog bića zna verovatno bolje i od mene same. Iako u zrelim godinama, on i dalje radi. Pričamo u nekom trenutku o ulogama baka i deka. Kaže on da ne razume najbolje, niti mu je prihvatljivo, kada ljudi njegovih godina, čak i mlađi, nemaju drugu ulogu od one da čuvaju unučiće. Mišljenja je da se na taj način gubi uloga nas samih, naše suštastvo.

Ja sam, ti si, biće koje ima potrebe, da radi, stvara, oseća se korisno, a pre svega dobro u svojoj koži. Da umeš da šetaš, uživaš u danu, plaćanju računa, obavljanju sitnih obaveza, pa, tek onda ako se to uklopi u tvoj životni ritam, da se poigraš sa unučićima ili pripomogneš. Moj prijatelj smatra da je život isprazan ako se sveo na to da si samo baba ili deda ili da je to njihova priorotetna uloga. Zamislim se. Mnogo se zamislim, jer moji roditelji nama veoma pomažu oko dece. Ako ih ne vide duže vreme, govore mi da pate. Doktor ima odgovor i na to, Neka dođu do vas, poigraju se sa decom i idu svojoj kući. U redu je da pomognu, ponekad.

Isto nekako ovih dana, jedna vaspitačica u penziji mi kaže da ne razume zašto deca u velikom broju dolaze leti u vrtić, ako su im već babe i dede kući? Istina je da je leti u vrtićima gužva, manje vaspitača, a dece gotovo podjednako kao i tokom cele godine. Ali, gde piše da je njihova obaveza ili naprosto pravilo da ljudi koji su možda umorni, sigurno manje zdravi nego u mladosti ili im se jednostavno neće, treba da imaju ulogu čuvara dece?

Možda piše u glavama mojih roditelja, jer su oboje saglasni da mlađa, iz već pomenutih razloga letnjeg režima rada, ipak odsustvuje iz vrtića. A, ako bi malo moji da odmore, uskaču muževljevi, Pošaljite nam malo decu, baš smo ih se uželeli. Tako je bilo sa starijom, tako je i sa mlađom. Dok mi radimo, rado im damo decu i deca po sopstvenom priznanju uživaju. Šta je onda ispravno?

Da li zaista bake i deke koji vole da budu sa decom, nemaju svoj život i neka druga interesovanja ili to ipak jedno drugo ne isključuje? Moji roditelji se viđaju sa prijateljma, odlaze u pozorišta i šetnje, povremeno otputuju. Ipak, sada da ih pitam kada im je najlepše, opet će reći sa našom decom. S druge strane, ko može bilo šta da zameri onim bakama i dekama, koji žele drugačije. Žele da uživaju u svojim penzionerskim danima, da se bave nekim stvarima koje su propuštali dok su gajili sopstvenu decu, žele da spavaju duže i kad god to požele. Žele da žive bez prilagođavanja unucima. Zar im je to za zameriti?

Ako bih imala pravo nekome da zameram, to bi bili roditelji čija deca idu u vrtić dok su i sami na odmoru, zatim oni koji sede u parkovima ili kafićima i ne vide da li im dete bije drugo dete ili se muči da savlada neku prepreku, dok čežnjivo pogledom traži mamu ili tatu. To bi svakako bili roditelji koji decu čuvaju napolju, dok ne ispuštaju iz ruku mobilni telefon, zamalo i sama da upadnem u ovu zamku, to bi bili oni čija deca po čitav dan kvare oči i mozak buljeći u televizijski ili neki drugi ekran…To bi bio jedan roditelj, koji je ovih dana izjavio,

Na odmoru sam i pokušala sam da čuvam MOJE dete i načisto sam izludela, ne vredi, ići će u vrtić, ja ne mogu. Nema mesta bakama i dekama u ovakvim i sličnim pričama. Jer i da su najposvećeniji unučetu, oni mu nisu roditelji i tačka.

Da budem iskrena do kraja. Muža i mene su prilično razmazili naši roditelji, lepo je nama dok smo sami. Ali su nas opet razmazili dovoljno da sa njima uživaju i ponečemu ih nauče, da je ljubav među decom i njima emotivna potreba, nikada navika i da deca i mi najviše volimo kada smo zajedno. Rado prihvatam sugestije i savete, onda ih malo vagam, uvek im se zahvalim na onome što su primetili. I čini mi se da imam pravo da kažem da ljubav naših roditelja prema našoj deci ne zloupotrebljavam, već sve dozirano radim. Pravila u vezi sa decom, poštujemo i mi i oni, mada mi je sasvim u redu da se malo i izgube pravila kada nisu sa nama.

Rezime napisanog, nema pravila. U nekima se više, u nekima manje razvije potreba da bude sa decom svoje dece i to je u redu. Glavni glumci u tom porodičnom filmu jesmo deca i mi. Bake i deke su tu da vole, da im prija koliko im prija da viđaju unučiće.

Ljutnja je suvišna u takvom odnosu, čak neprimerena. Muž i ja kada maštamo šta će biti jednog dana kada mi budemo deda i baba, već sada imamo potpuno oprečne stavove. Ja sam mišljenja da ću rado biti sa decom naših ćerki, ako okolnosti budu takve, a on ne. Čak se šali, Misliće one da im je matori poludeo, neće ni hteti da mi daju decu, a pravo da ti kažem ja uopšte sada ne osećam da ću imati bilo kakvu potrebu za tim, uz sve moguće uvažavanje za ono što rade naši roditelji.

Zaključak je da nema zaključka. Stvar je srca, mogućnosti i raznoraznih okolnosti. Toliko smo svi različiti, što i jeste naše bogatstvo bivstvovanja ovde, da bi bilo smešno da pokušamo da ukalupimo. A i kalup je tako dosadan.

Piše: Ivana Vana Stanisavljević

Izvor: Roditeljstvo i odrastanje

  Categories:
napišite komentar

9 komentara

  1. avgust 10, 13:35 #1 Majka

    Grozan tekst. Lako ti je tako pisati kad imas pomoc kad god pozelis. Pitala bih te da samo ti, muz i vrtic cuvate decu da li bi, na odmoru nakon napornog posla pozelela da popijes kafu na miru dok se oni igraju ili bi i tad pratila svaki njihov “ceznjiv” pogled.

    Odgovorite na ovaj komentar
  2. avgust 11, 01:33 #2 Tanja

    Slazem se da je tekst grozan. Kada ti uskacu u pomoc cetiri penzionera, lako je deliti savete da i ne moraju da pomazu, ali ako bas hoce-ajde. Prvo, nezahvalno prema njima koji ti i pomazu. A drugo, nezahvalno i bodriti ove koji nece da pomognu. Onaj sredisnji deo, nema veze sa bakama i dekama. Jedan od mnogih tekstova koji urusavaju bliske porodicne odnose. A lako je reci tebi to, kad pomoc imas od cetvoro ljudi.

    Moje misljenje je, da ce bas unucici da im povrate zar mladosti, da ih uvesele i obogate im dan. Da ce zaboraviti svoju starost i uzivati u njihovoj mladosti.

    I trece za kraj, isti tekst kao i kada bodre majke da je ok da urade nesto za sebe a ne samo za dete, da stave sebe na prvo mesto a ne dete. Bas kad stavis dete na prvo mesto, stavio si stoprocentnlg sebe na prvo mesto. Isto je i sa bakama i dekama.

    Izrevoltirana sam tekstom jer bas imam jedan par penzionera koji nece da pomognu, pa cak ni da se poigraju… I to nije dobro. Ne zbog nas, platicemo dadilju, nije dobro ni za njih ni za unucice.

    Dosta je vise tekstova na temu sloboda, a gde nije ni upitna sloboda izbora. Nebitna prica. Zna se sta je sloboda izbora i nema medto u ovim medjuljudskum odnosima. To je samo, biti seican ili ne biti sebican.

    Da se razumememo, ne gledaju mi deca tv, u parku sam uvek tu, ali me deca ne trebaju, niti druge roditelje deca trebaju u parku. Apsurdno je govoriti o zajednickom vremenu roditelj-dete u parku gde ima jos stotinak osoba. I da li ce tu bas dete traziti roditeljev pogled-nece. Park i deca su da se dete izigra sa vrsnjacima. I to za tucu je bas redak primer, banalizovan. Kao i primer cezljivog pogleda. Cezljiv pogled upucuje svako dete koje nema pravo druzenje sa roditeljima, a to druzenje se ne dobija u gunguli parka.

    Ljudi su hiljadama godina ziveli u zajednicama i potpomagali se, a sada je doslo vreme da je svako jedina za sebe. Deca se zatvaraju u vrtice, pod parolom da se tu uce svemu sto ih roditelj ne nauci. Da bez vrtica nema ni socijalizacije a ni osnovnih higijesnkih i kulturoloskih navika. Vrtic nije neophodan za dete, vrtic je neophodan roditeljima. Naravnk da je vrtic bolja varijanta od bake i deke koji ti daju tv i you tube… Ma sve je mac sa dve ostrice i nema tu generalizacije. I naravno da treba pomoci, nema tu slobode izbora, to je ljudski i to je porodicno i to je ljubav a ne pomoc.

    Bas dobar tekst da se sebicni i dalje bodre da budu sebicni.

    Odgovorite na ovaj komentar
  3. avgust 11, 14:47 #3 Majka 2

    Slažem se da je tekst u najmanju ruku nepromišljen. Zaista je lako autorki koja piše iz jednog prilično lagodnog ugla. Ima babe i dede koji obožavaju njenu decu, šta ćeš lepše od toga. Moj suprug i ja nemamo nikoga. Baš nikoga. Dok smo na poslu, dete je u vrtiću. Kada se razboli, uzimamo bolovanje. I iskrena da budem, i kada smo na odmoru, vodimo dete u vrtić. Šta tu ima loše, iako autorka tvrdi da ima. Zar je loše što i mi nekada poželimo da budemo sami, da se odmorimo? Pa slobodno ću reći da se odmorimo od sopstvene dece, jer smo inače svaki dan, svaki sat, svaki trenutak sa njima. Osim kada radimo, a deca su u vrtiću. Podvlačim, nemamo nikoga da ih pričuva. Druga stvar, i ja sam jedna od mama koja kada odvede decu u park, uzme telefon u ruke. Zašto? Zato što mi je to jedini trenutak kada mogu da skrenem misli sa svakodnevnog života, pogledam nešto od garderobe, nešto od aktuelnih vesti, novosti… U našoj kući se ne gledaju vesti, filmovi, emisije jer nema se kad. Ja u kupovinu idem sa decom jer ih nemam gde. Zašto je loše što ‘čačkam’ telefon dok se moja deca igraju sa drugom decom u parku? Naravno da nisam odsutna, naravno da mi je deo pažnje uvek usmeren na dete i na situacije u koje ono ulazi. Zaista, pominjanje tuče je potpuno banalizovano. Nijednom nisam prisustvovala tuči dece u parku, to je takva retkost. Još jedna stvar, moje dete od mene traži da ga izvedem u park. Čim ga izvedem, on odlazi sa drugarima, i uglavnom mi kaže da sednem negde dalje da mu ne smetam. Meni je to u redu, on treba da ima svoje drugare sa kojima će da se igra. Mislim da deca koja traže da se roditelj igra sa njima u parku punom decu ili osećaju neku vrstu nesigurnosti u sebe ili taj roditelj ne provodi dovoljno vremena sa njima pa su ga jednostavno željni.

    Odgovorite na ovaj komentar
    • avgust 13, 14:48 Dušica

      Tako je, a ovaj uvaženi neuropsihijatar nije čuvao ni svoju decu, pa neće ni unučiće, čist sebičluk od dede intelektualca.

      Odgovorite na ovaj komentar
      • avgust 13, 21:58 Julka

        Ja imam pomoc, cenim I postujem kad su deda I baba voljni da pricuvaju decu. Takodje cenim I kad mi kazu da ne mogu da ih cuvaju iz ovih ili onih razloga. Kad mogu uvek me ispostuju, kad ne mogu snalazimo se. Svaku pomoc treba ceniti.

        Odgovorite na ovaj komentar
  4. avgust 13, 17:37 #4 Coka

    Ako je neko sebican, nijedan tekst mu nece promeniti misljenje. Ima ljudi koji fizicki ili psihicki nisu u stanju da pomognu i nijedan zakon ih ne obavezuje na to. Postoje i ljudi koji ne zele nikakve konflikte; jedna stara baka mi je rekla da joj je najteze da pricuva unuke ne zato sto ne moze (mada ima zena i zdravstvenih problema) vec zato sto snaja uvek ima zamerku “sto si im dala ovo, sto si im pustila tv, kako si ih ovo natrontala…” a ona, kako kaze, sve to svaki put trpi zbog unucica, jer zeli da bude sa njima. I naravno, nikad nista ne valja. Konkretno, u toj situaciji (ne pricam za ostale) mozda bi pametnije bilo ispasti “sebican” nego dozvoliti nekome da vam zagorcava zivot pod stare dane. Vecini zena koje imaju pomoc ne valjaju ni majka ni svekrva, ali redovno ostavljaju decu kod njih. Cast izuzecima.

    Odgovorite na ovaj komentar
  5. avgust 14, 17:27 #5 Gricko

    Zajednica je “institucija” koja je mnoge brakove rasturila tako da po mom mišljenju treba biti prevaziđena u 21. veku. Ona je samo nužno zlo ukoliko ne postoje druge opcije.
    Čemu priča o sebičnosti ukoliko babe i dede ne žele, ne mogu ili nešto treće da čuvaju unuke? Pa to nije njihova dužnost! Kave su to gluposti?
    Ukoliko odrastao čovek želi da ima svoju porodicu i decu smatram da treba sam prvenstveno da brine o toj porodici a ne da očekuje da mu stalno pomažu babe i dede. Kakva je sebičnost ovde u pitanju? Nebuloza.
    Rodila sam troje dece Carskim rezom i nijednom nisam ni tražila niti imala bilo čiju pomoć dolaskom kući sa bebom, osim muževljeve i jednosatne od strane patronažne sestre i njenim terminima. Nisam želela ničiju pomoć od strane babe, strine, tetke… ili bilo koga jer sam smatrala da mi ništa oko bebe ne znači pomoć od mesec dana – ne može do veka… i šta dalje?….. Što se pre osamostalim kao majka bolje je.
    Vrtići, škole i ostale obaveze koje smo imali sve smo prošli sami jer smo tako želeli. Nikome nismo nametali obavezu čuvanja dece jer smo bili samosvesni.
    Moji roditelji su uzimali decu najčešće leti, ponekad i zimi (da se deca malo provedu i na snegu ) kada god su i koliko god su želeli da budu sa njima, bez ikakve obaveze i presije. I sve je funkcionisalo.

    Odgovorite na ovaj komentar
    • avgust 17, 03:37 Coka

      Pa dabome, slazem se, kad ste se odlucivali za decu valjda ste videli da nemate pomoc I svejedno odlucili da rodite. Ove koje smatraju da su dede I babe koje ne cuvaju decu sebicne, verovatno misle da penzioneri nemaju drugu svrhu osim te. Drage mame, ako hocete da vam svekrve, majke itd. cuvaju decu, nemojte se zacuditi kad pocnu da vam se mesaju u brak, odluke, vaspitanje, zimnicu, letovanja I sve ostalo. Mozete vi popiti tu kafu na miru ako vam je pomoc babe ili dede pri ruci, ali vam iz iskustva govorim da cete je platiti na mostu kad vec niste na cupriji. Nije sve tako sjajno ni sa pomoci ni bez nje, treba da razumemo jedni druge.

      Odgovorite na ovaj komentar

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.