Autizam i drugi neprijatelji naroda srpskog

avgust 11 23:25 2017

 

Pre nekoliko godina, imala sam priliku da pogledam film o Templ Grandin, Amerikanki poznatoj po brojnim inovacijama u oblasti stočarstva, aktivistkinji za humaniji tretman domaćih životinja ali i prava osoba sa autizmom.

Film na vrlo plastičan način prikazuje odnos društva prema autizmu u Americi u drugoj polovini dvadesetog veka. Pored ostalog, specifičan je i zbog toga što po prvi put širem auditorijumu predstavlja tok misli u slikama, karakterističan za autistične osobe. Film je zapravo biografija osobe koja je prve godine života provela sa dijagnozom teškog mentalnog poremećaja u specijalnoj školi. Na vrlo emotivan i na momente dramatičan način pokazuje borbu devojčice, potom mlade žene, a naročito njene majke sa svim izazovima i predrasudama prema autizmu, ali i podršci na koju su, srećom nailazile. Ne samo da je Templ Grandin uspela da vodi funkcionalan život, ona je dobila i društveno priznanje, dva doktorata i doživela duboku starost. Ključni momenat u njenom životu jeste rad sa nastavnikom tehničkog obrazovanja koji je kod nje vdeo nešto što drugi nisu. Zahvaljajući njemu, ona je razvijala talenat koji najveći broj njenih vršnjaka nije imao. A zahvaljujući ogromnoj podršci porodice i prepoznavanju njene bliskosti sa životinjama, ona je taj odnos razvijala, skoro do toga da je sa njima mogla emotivno da komunicira. Ni to nisu veštine kojima se može pohvaliti baš veliki broj ljudi.

Sa druge strane, početkom ove nedelje, šira javnost u Srbiji imala je priliku da gleda film „Lazar“ koji govori o životu porodice iz Beograda koja ima autistično dete. Iako će zvučati kao floskula, moj glavni utisak nakon gledanja fima, jeste da su roditelji ove dece verovatno najveći heroji današnjice u Srbiji.

Autizam je stanje koje se u Srbiji po pravilu utvrđuje nakon godina strahova, neizvesnosti i lažnih nada, generisanih od svih predstavnika „sistema“ na koje se nailazi. Pedijatara, psihijatara, vaspitača. A kada se dijagnoza dobije, onda kreću nove muke roditeljske. Obezbediti detetu kakav-takav kvalitet života, uskladiti svoje lične i profesionalne potrebe sa njim, brinuti se o drugoj deci u porodici ako ih ima, svariti prevrtanje očima ili glasno negodovanje u situacijama kada se dete ne ponaša društveno poželjno, ali i poneki sažaljiv pogled i tužan uzdah onih koji razumeju. Biti uvek korak ispred lekara i terapeuta, jer jedino roditelj ima kompletnu sliku o svom detetu. Zna šta ga izaziva, a šta umiruje, kako reaguje na različite pojave i nadražaje. Sa tim se i stručnjaci koji sa ovom decom rade slažu.

Ja lično ne koristim sintagmu: osobe sa posebnim potrebama. Zato što sam uverena da sve osobe na ovom svetu imaju iste potrebe. Između ostalog i da putuju na more, i to da putuju avionom. Jedina razlika u tome je što je nekima od nas potrebna podrška da se te potrebe zadovolje. I to je tačka u kojoj se susreće koncept ljudskih prava sa konceptom sažaljevanja bespomoćnih. Autizam nije mentalna bolest tipa psihoze ili šizofrenije, nije telesni poremećaj, nije zarazan i nije agresivan. Nažalost, u ovim uslovima, to znaju samo roditelji, njihovi bliski prijatelji i rođaci i oni koji sa tom decom rade. Osobe sa autizmom, iako ograničenih socijalnih i emocionalnih kapaciteta, po pravilu imaju natprosečno razvijene druge veštine. Poput Temp Grandin i poput Lazara koji pokazuje natrprosečni talenat za muziku.

Dete sa autizmom, poput Vida Antića, uznemiriće se gužvom i vrućinom, verovatno samo za nijansu više nego bilo koje drugo dete, bez bilo kakve dijagnoze. Mada, moja ćerka, inače kraljica drame, svojim vokalnim mogućnostima, verovatno može da izazove pažnju ne samo putnika sa jednog leta, već sigurno pola aerodroma. Da se meni desila slična situacija, verovatno bi i reakcija ostalih putnika bila ista. Ja sam sigurna da se ni dužina trajanja te epizode ne bi razlikovala. Vid se smirio nakon sedam minuta plakanja. Međutim, ja ne bih došla u situaciju da reakciju svog deteta pravdam autizmom. Iz najbolje namere, misleći da će to proizvesti očekivano razumevanje, Čedomir Antić je napravio kardinalnu grešku izgovorivši reč: autizam. Ne dijagnozu, već presudu. Možda ta supervizorka i zna da deca sa autizmom po pravilu nisu nasilna. Ali činjenica da se Air Srbija u zvaničnom saopštenju opravdala „zabrinutošću drugih putnika“ dodatno potvrđuje i njihovu svest o tome, kakvo je većinsko mišljenje u Srbiji o osobama sa autizmom. Umesto da kao odgovorna kompanija umiri one koji su se usudili da na javnom mestu demonstriraju predrasude, razne fobije, a pre svega diskriminatorno ponašanje, Air Srbija se odlučila za liniju manjeg otpora. I još tražila za to potvrdu od aerodromskog lekara, koji ne samo da nije odgovarajuće specijalizacije, već dete nije ni pregledao. Uzimajući u obzir odredbe Zakona protiv diskriminacije, jasno je da je u ovom slučaju do nje došlo, i to u težem obliku, jer je reč o diskriminaciji deteta po osnovu zdravstvenog stanja.

Iskreno se nadam da će tužba protiv svih koji su učestvovali u ovom zlodelu prema detetu od 11 godina biti uspešna. Porodici Antić želim puno hrabrosti i strpljenja, za sve što ih dalje čeka. Nažalost, osim skoro simboličnih kazni, ako se ovaj slučaj na tome završi, slične situacije će se ponavljati. Air Srbija će nastaviti da uživa monopolski status na letovima do i iz Beograda, a verovatno i milione dinara subvencija, koje finansiraju, između ostalih i roditelji dece sa autizmom. Zato je važno, ovaj slučaj iskoristiti i za uspostavjanje novih strateških mehanizama koji će prevenirati diskriminaciju. Zato je neophodno da hitno reaguju i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti i Zaštitnik građana. Oni u okviru svoji nadležnosti mogu da preporuče avio kompaniji promenu internih pravila, obuku zaposlenih i slične mere koje mogu osigurati da u budućnosti ona neće praviti kalkulacije koje kažu: platićemo kaznu, jer je ipak mnogo veći broj onih kojima smetaju ovakva deca. Na ovakvim slučajevima demonstrira se kredibilitet nezavisnih institucija. Videćemo da li će one ovaj test proći uspešno.

Da nam je tržište uređeno i slobodno, ja bih pozvala na bojkot letova Air Srbije. Ovako, ostaje mi samo da prvom sledećom prilikom na let dođem u majici na kojoj će pisati: i ja sam autistična! Valjda će se barem posramiti.

Piše: Bojana Selaković

Izvor: Danas

  Categories:
napišite komentar

0 komentara

Trenutno nema komentara!

Započnite komentarisanje.

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.