Текст маме два дечака која жели да остане анонимна јер се стиди због савршених мама

Ова искрена прича мајке два дечака дирнула је многе маме. Прочитајте је…


Драго ми је, ја сам најгора мама на свету. Седим у мраку и једем чоколаду која нестаје брже него што бих волела. До малопре сам плакала. Нисам могла да дочекам да сви оду на спавање да најзад дам одушка себи. Данас сам била на пола корака од телефона и од позива у којем бих рекла мами да дође по мене. Да сам заиста позвала маму, вероватно бих ридала пола сата и рекла јој да све ово није за мене, да нормалан човек просто не може носити толику одговорност, да ми препоручи неки лек, јер није нормално да ниси у ПМС-у, а да имаш толике промене у расположењу.

Оде чоколада…

Одох још мало да плачем…

Океј, ево сада ми је концентрација мало боља. Шећер је учинио своје. Ако би неко овде био љубазан, па да ми каже, да ми одговори на питање: “А како ви излазите на крај са вашим трогодишњаком?” Реците, молим вас, али искрено. Немојте ми само просипати сва она ижвакана и прежвакана правила о томе како морате имати стрпљења, стрпљења, стрпљења, како децу треба љубити и грлити и говорити им колико су важна, итд. Иако сам најгора мама на свету, да носим кармин, мој трогодишњак био би сав црвен, ето толико га љубим. И грлим га. И стрпљива сам. Бескрајно стрпљива. И говорим му, а и моји поступци му више од свега говоре колико је важан. Толико је важан да сам данас побегла од њега у другу собу и почела да плачем. Не, није ме видео. Шта ти је човек… И каква им је то фаза? Шта значи то “не“ у свакој, али баш свакој ситуацији, разговору, на улици, код куће, у продавници, у парку, на семафору, на пешачком прелазу, док читамо књигу, док слажемо слагалицу, док цртамо, док ручамо? То „не“ он развлачи док га изговара, размажено га певуши и гледа ме као да ме чика, онако испод обрва док се смешка… И ја онда добијем тај порив да вичем на њега до изнемоглости, да га протресем и да га љубим и грлим до изнемоглости, истовремено. Зашто ме зове за сваку ситницу, тражи воду, кашику, марамицу, лопту, да заврнем рукав, да померим столицу, да додам књигу, да склоним књигу… Некад се уморим од понављања, па га послушам. Онда, наравно, својевољно постајем роб све до тренутка док се поново не побуним. И није он крив, не, он само ради што вероватно сваки трогодишњак и треба да ради, је ли тако? И сад ме критикујте за недоследност, слободно. Крива сам. Најгора сам мама на свету.

Све би ово можда било донекле савладиво да у нашој кући постоји кутак у који могу да се склоним и да лижем своје ране, да се исплачем, да пресаберем мисли и скупим снагу. Чак и док се купам, он куца на врата купатила испитујући ме зашто се баш сада купам и моли ме да дођем до кључаонице да се гледамо кроз њу. Тврда сам срца ту. Само понекад му отпевам песмицу док сам у кади. Онда чекам ноћ да будем сама, да размишљам, да се сабирам и одузимам, да планирам, да кујем планове и стратегије, да запишем понешто и на папир и то залепим на фрижидер да не заборавим сутрадан… нпр. да не заборавим да нема играчака на столу док се руча.

До скоро је спавао поподне, па сам ту могла некако да пресечем дан на пола, да се ресетујем, да склопим очи на десет минута и да направим преглед и брзу стратегију. Међутим, поподневне дремке више нема. Нема и тачка. Тако ми је рекао.

Недостаје ми да будем сама, да шетам сама. Без деце, без мужа. Да ставим слушалице и да ходам, да ходам, само да ходам. И да никог не познајем. Да одем сама у биоскоп. Да луњам по књижарама цело поподне. Да обиђем читав град на бициклу. И да не морам о томе било коме да причам кад се вратим кући. Да поједем целу чоколаду сама и да се не кријем, да никоме не морам да објашњавам зашто сам је појела за једно вече. Недостаје ми да будем тужна читавог дана, да плачем ако ми се плаче, да вичем ако ми се виче, да будем то што јесам, једноставно, а не овако, непрестано да размишљам о томе какве ће последице оставити моје понашање на понашање, личност и осећања мог детета. Да не будем пример. О, кад би ти психолози замукли на неко време и ја кад бих престала да читам све што они имају да кажу. Недостаје ми да одврнем музику и да плешем како желим, сама, да ми нико не говори да се склоним, јер ја њему, ето, одузимам место на подијуму.

И чудна ствар се дешава баш сада. Скоро могу да чујем његово дубоко дисање из друге собе и скоро да могу да осетим његов слатки дах, који није сладак од чоколаде (не, није сигурно, све сам сама појела, утата), већ од детињства, од невиности, од доброте. И ја бих отишла сад до њега, ставила бих му главу на груди и пустила бих га да ме мази. Да ја мало будем дете. Само мало. Па ћемо се од јутра поново ћерати. Не било нам заповеђено.

П.С. Ауторка текста је мама два дечака и жели да остане анонимна јер се стиди због савршених мама

Извор:  Centar za mame