Прошле недеље сам имала прилике да присуствујем предавању Ранка Рајовића у склопу НТЦ система учења код деце и шокирало ме колико и бацило у велики страх то колико се ниско котирамо на свим лествицама. Ово што сам чула за мене је велики пораз.
- 13% деце је дојено до барем шестог месеца старости (у анализу нису ушли случајеви где то с медицинске стране није могуће, дакле мајке које не доје своју децу, медицински су за то сасвим у стању) .
- 50% деце има неку говорну сметњу (дислексија, дисграфија…) што он ставља у директну везу са модерним начином родитељства и тиме што јако много беба из родитељског страха у просеку до друге године живота једе искључиво блендану храну. Да објасним детаљније за оне које занима: крутом текстуром хране, много више рецептора ради, а рецептори у тим тренуцима раде на принципу да шаљу мозгу задатак да формира нове синапсе. Што више синапси – то боље, лаичлки речено.
- 60% деце у узрасту од 4 до 12 година физички не може да скочи уназад. Тај проблем се у истраживањима касније манифестује кроз проблем схватања математике и физике, јер је развијен недовољан број синапси који омогућавају перцепцију кретања и функције уназад те они једноставно не могу касније схватити одузимање и сабирање у минусу, имагинарне бројеве… Преапстрактно им је.
- 70% деце има равна стопала. Давно је превазиђено мишљење да су узрок томе ципеле. Стварни узрок је недовољно кретање детета.
- 65% деце старије од 2,5 године се свакодневно вози у колицима у просеку два и по сата!
Следећа тема биле су управо грешке родитеља у првој години живота са којима мислим да се сви свакодневно сусрећемо:
- Стављање детета у просторије без контрастних боја смањују максимални развитак ока за 27%.
- Прерано и пасивно поседање детета, што је доказано да чини сваки трећи родитељ такође је веома штетно.
- Онемогућавање кретања детета, стављањем у првих 6 месеци у випер-е или пак јаје аутоседишта, а касније у ходалице и ограде. Ограда као таква није лоша ствар уколико дете у њој проведе изузетно кратко време. Највећи проблем ограде којег родитељ није свестан јесте природно дизање детета да боље види, а у том тренутку то чини пасивно, дижући се рукама, а ноге не суделују јер су преслабе да би се дете уопште подигло.
- Проходавање детета за руке лоше је из два разлога: то дете још увек није спремно за такве радње и, чак и ако је и спремно, држећи га за руку реметимо развој центра за равнотежу и онемогућујемо му да падне. Ако не падне, не може научити ни да пада ни да устане. Каже да се неретко на камповима сусреће са децом која са 10-12 година падају као даске, немају развијену фину моторику јер су им за телефон потребна три прста сваке руке, а не пет, и не знају да ухвате лопту!
- Огромном проценту деце уопште није дозвољено да трчи, пење се, врти, скаче по кревету, игра се у земљи, скаче по барицама… а то су типови игре кључни за правилан развој детета.
- Такође, наводи да се сврставамо у нацију која са селективним и асоцијацијским учењем креће у просеку у осмој години живота, уместо у првој, јер сматрамо да тиме мучимо децу. Генерацијски је моторика код прве године школараца сваке године слабија за 8%.
И могла бих писати унедоглед чини ми се… Све у свему, сваком родитељу бих препоручила да, ако је у могућности, посети предавања др Рајовића. Ја се нисам покајала.
Написала: Петра Галогажа
Уредила: Александра Цвјетић