ЧИТАЈУ ЛИ ПРОСВЕТАРИ АЛАНА ФОРДА (седам аланфордовских максима за (не)миран просветарски сан)?

јул 03 22:07 2016

Боље нешто од нечега него ништа од ничега

Ова чувена аланфордовсака максима, базирана на сиротињској филозофији преживљавања, основни је кредо просветних радника у Србији. Зашто је то тако, просудите сами. У међувремену, перманентно задовољавање мрвицама са монетарног астала извршне власти толико је обузело просветне раднике да кључно шекспировско питање у овом тренутку гласи – да ли су просветари скромни јер су конформисти, или су конформисти зато што су скромни?
Наиме, боље је и 10 одсто од плате него 10 одсто плате – резонују у већини случајева просветни радници. И стварно, некима од њих је и 36 000 динара у новчанику право богатство! Боб Рок би се распаметио од поменуте суме у џепу. А замислите тек цифру од 56 000 динара на месечном просветарском нивоу. “Какав џекпот”, повикали би просветни радници. “Каква незајажљивост”, процедила би влада.
Невоља је у томе што борба за веће и достојанственије плате захтева узајамну солидарност (братство што би Французи рекли) просветних радника. Такође, подразумева и заједнички протест против есплоататорских реформи извршне власти. Уместо тога, просветни радници се у већини случајева затварају унутар синдиката, неформалних кланова или по кабинетима и ћошковима зборница. Такав облик атомизације на концу води њиховом узајамном нејединству – па чак и када су у питању безазленије ствари од оних егзистенцијалних. На пример, да ли предметни наставник заључну оцену уписује у посебно поље или у основну рубрику. (Каквих ли тек ту школа мишљења можете чути). Истовремено, стратегија ко ће коме одузети који час грађанског васпитања постаје питање живота и смрти. Узгред, можете ли замислити просветног радника који отима часове другом просветном раднику? То је рецимо као кад Сир Оливер добронамерно отима сендвич Бобу Року. На жалост (или срећу), никада поуздано нећемо сазнати колико се “шармантних” Сир Оливера и Оливерки у овом тренутку шетка школским ходницима. Мада, сигуран сам да свако од нас познаје бар једнога (или једну).

Ми ништа не обећавамо и то испуњавамо

Несолидарност просветних радника није једина препрека борби за просветарско боље сутра. Ту је и власт која потцењивачки, кроз искривљене наочари са погрешном диоптријом, посматра просвету и запослене у њој. Зато је горња аланфордовска максима кључна за разумевање односа власти према просвети и образовању уопште.
Уосталом, премијер је не тако давно изјавио: “Они који раде у јавном сектору и имају знање, а плата им је мала, могу нови посао да потраже у приватном сектору или на бироу рада”.
Реч је о препоруци која још увек није еволуирала у обећање – али која фрапантно наликује прагматичним сентенцама Броја 1 и Шефа – “мудрих” руководећих кадрова тајне групе ТНТ.
Оставимо ли за тренутак по страни малициозни аланфордовски пасаж о бироу рада, доћићемо до прве веће нелогичности у премијеровој “хуманој” препоруци. Реч је о шаблонизацији као виду нерационалне стратегије.
Узмимо наставницу филозофије која има знање и квалитетан приступ ученицима али која није задовољна висином личног дохотка па због тога напушта просвету и запошљава се у приватној фирми као секретарица власника – необразованог скоројевића са добрим везама у политици. Овај ће је с афинитетом гладне хијене експлоатисати до миле воље а она ће трпети мобинг и кувати горке кафе зарад пар хиљада “вајферта” више на текућем рачуну. (Оних пар хиљада који су јој разбојнички одузети у просвети).
Да ли је ово пример нерационалног шаблонизма – чак и без обзира на то што тржиште претерано не љуби филозофе? На крају крајева, шаблони се и не могу примењивати подједнако на све профиле у јавном сектору. Док рецимо наставник информатике можда и може пронаћи солидно намештење у приватном сектору, дотле наставница филозофије или наставник социологије то не могу. Да не помињемо понижавајући третман радника у приватном сектору.
Пре 7-8 година обрео сам се, као млађани похађач курса из рачуноводства (у организацији бироа рада), у једној овдашњој фирми за дистрибуцију немачког моторног уља. У питању је био практични део наставе (нешто налик дуалном образовању које премијер страсно заговара), те је комуникација са власником, необразованим јапијем у опанцима, била готово неизбежна. Сазнавши да сам завршио Филозофски факултет, власник је полупоспрдно обзнанио како је једина вајда од моје дипломе (у његовој фирми) та што ћу од секретарице, која је такође завршила Филозофски факултет, сасвим сигурно добијати најбоље скувану кафу. Па сад нека неко каже како се не исплати дипломирати социологију!!!
Пређимо међутим, ако сте се претходно слатко насмејали, на следеће поглавље.

Ако каниш побиједити не смијеш изгубити

Једна од “симпатичнијих” теза извршне власти гласи да просвету издржава управо приватни сектор. На тај начин ствара се опасно искривљена слика о радницима у просвети који, осим што ништа не раде, још и представљају издржавана лица – у преводу паразите.
Када се односи у друштву представљају уз помоћ произвољних и ишчашених теза, онда просветним радницима не преостаје ништа друго него да јавно искажу демант и дрекну: НИСМО ИЗДРЖАВАНА ЛИЦА ВЕЋ ОЗБИЉНИ ПРОИЗВОЂАЧИ ЗНАЊА!!! А знање је, као што знамо, моћ!
Уместо тога, просветни раднице ћуте – што не значи да интимно не прижељкују победу у виду достојанственијег статуса у друштву. Но, интима је једно а јавна сфера нешто сасвим друго. Поврх тога, просветари су толико тога већ изгубили (ауторитет, статус, углед, идентитет), да им победу тренутно причињава чак и минимално остварење минималних захтева.
Стога, није чудно што се горња аланфордовска максима у просветној заједници преокреће у: “Ако каниш задржати и то што си изгубио, никако не смијеш побиједити”.

Није важно судјеловати, важно је побиједити

С друге стране, просветни радници се услед дефицита протестних стрела уперених према власти неретко окрећу себи – то јест узајамним трвењима, подметањима, подвалама, подмуклим спотицањима, отимањима часова исл. (Ретке су заправо школе у којима не постоји бар једна од наведених деструктивних тактика).
И поред приличног броја добрих и поштених идеалиста који раде у просвети – доминантни циљ више није извојевати колективну победу – као струка, већ победити унутар колектива – као индивидуа.
Поменути циљ је, на жалост, у потпуном сагласју са вредносним системом тржишног капитализма, унутар којег истакнуто место заузима управо идеологија индивидуализма.
Битно је први стићи до циља, победити, тријумфовати, али и онеспособити колегу (који се све мање посматра као колега а све више као ривал), избацити га из колосека, згазити га као глисту – само да би се стигло до пуног фонда часова.
С друге стране, заједнично (солидарно) учествовање у општепросветним активностима губи смисао и све више поприма форму непрофитабилног балдисања.
Да ствар буде гора, систем бодовања просветних радника болује од неправичности и додатно подгрева тињајући (част изузецима) анимозитет међу члановима колектива. На страну то што начин бодовања у основним и средњим школама није сагласан са уредбом о оцењивању државних службеника.

Не предај се никад осим кад мораш

Према Закону о општем управном поступку, оцењивању су подложна следећа постигнућа државних службеника: резултати рада, самосталност у послу, стваралачка способност, предузимљивост, прецизност, савесност, сарадња са колегама… Оцене се крећу у распону од недовољан 1 до одличан 5!
Слично би требало оцењивати (бодовати) и просветне раднике. У противном, и даље ће часови грађанског васпитања одлазити просветарима чији је једини квалитет дужи радни стаж, уместо идеалистима који квалитетно изводе наставу, освајају награде на такмичењима, руководе школским секцијама… (Освојио си три прва места на такмичењима, али колегиница има годину дана дужи стаж – жао нам је).
Није стога чудно што осећај неправде неретко погађа просветне раднике који савесно приступају послу и верују у правичност. Такви се на концу или повлаче у себе, трајно одустајући од борбе за опште добро, или се једноставно предају и одлазе из просвете. Осећају наиме, у складу са горњом аланфордовском максимом, да морају капитулирати јер ће у противном постати залогај у раљама такмичарски настројених ајкула.

Тко изгуби добитак добије губитак

Захваљујући неправичном бодовању/оцењивању (јер шта је оцењивање ако није бодовање и вице верса) просветних радника (не заборавимо да се подстанарски статус не узима у обзир), просвета неретко, и сасвим аланфордовски, губи добитак и добија губитак.
Квалитетни млади стручњаци одлазе (додуше неки и остају), а они који вреде увелико орбитирају око планете технолошких вишкова.
Додуше, није само накриво насађено бодовање једини дарк сајд просветног система. Разврставање просветних радника на синдикате, стручне кланове и материјалистички оријентисане клике, као и партијска подобност директора склоних ситном трговању (част изузецима) – води тоталној немоћи просветне заједнице.
О протесном ангажману као начину остваривања заједничких циљева да и не говоримо. Нарочито не у клими располућених и противречних интереса.
Заправо, у таквој клими није ни битно да ли ће министар просвете доћи из ПУПС-а или из СПС-а. Као што није важно ко ће руководити скупштинским одбором за образовање и науку. Поменуте функције на крају крајева могу обављати и крпене лутке које непомично седе у ресорним фотељама – јер просвета је ионако изгубила своје добитке и добила туђе губитке.

Боље живјети сто година као милијунаш, него седам дана у биједи.

Како било, сваки би се просветни радник у Србији сложио са овом аланфордовском максимом. Поготово јер се и премијер ових дана из петних жила напиње да предочи јавности како неће бити потребе јавно расправљати о планираном увођењу дуалног образовања. (Ствар је већ решена). А крајњи циљ оваквог “демократски наметнутог” образовног модела, треба да буде прогрес – то јест реализација горње аланфордовске максиме у трагикомичној пракси. Али искрено, ко заиста верује у то?
С друге стране, није искључено да у Србији већ сада постоје “просветари” који би оберучке прихватили да седам дана проведу као милионери у замену за сто година беде у просвети. Реч је о пар екселанс кратковидој и себичној максими “после мене потоп” која, руку на срце, савршено функционише у егоистичном (анти)систему изокренутих вредности.
Ипак, слободно (не)мирно спавајте. Просветни радници су једини квалификовани кадар који може вратити изокренуто вредносно клатно у нормалу? (Само их мангупи уништавају).
Размислите о овоме док у смирају дана будете ишчитавали старе епизоде Алана Форда на ситном песку (илузија) неког јонског, егејског или јадранског жала – морског.

*Називи поглавља дати су у стандардном хрватском преводу Ненада Бриксија.

Борис Јашовић

  Categories:
  1. јул 04, 08:04 #1 Драган

    Моја омиљена крилатица: Боље живети сто година као богаташ него један дан у беди

    Одговорите на овај коментар
  2. јул 06, 09:16 #2 Драгана

    Ех, да је више оваквих текстова.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.