Цитати Моме Капора: Можда се срећа састоји у томе да на време престанемо са трком за срећом?

 
Многима би се допао да се ниси трудио допасти се свима. Овај цитат Моме Капора само је један од многих, незаборавних, као мали водич кроз живот. Да се подсетимо мудрих речи легендарног српског писца:
* Осмехнеш ли се деци, она узврате осмехом. Осмехнеш ли се одраслима, они се питају: „Зашто се овај смеје?”
* Човек може да каже да му живот није промашен ако може бар једну једину ствар да уради боље од других.
* Нама је љубав била све, и још више од тога: завера двочлане групе која је одлучила да се одупре далеко надмоћнијем непријатељу, ничим другим до слепом снагом своје привржености.
* Никада немамо довољно времена за оне који нас воле, већ само за оне које ми волимо.
* Има ли трагичнијег човека од оног који је најзад добио све што је некада желео?
* Човек може да нађе колико год хоће пријатеља са којима ће да прича, али мало је оних са којима ће да ћути.
* Чему би уопште живот требало да води? Кад већ хоћеш да чујеш шта мислим о томе, рећи ћу ти: само без аплауза, молим! Нећу да утуцам овај свој животић у неком непрестаном чекању. Шта радиш целог боговетног дана, само нешто чекаш? Плату, вечеру, пролеће, летовање, зиму, да проври ручак, да се угреје пећ, матуру, па факултет, па мужа, па децу, па унуке, па кишу, па сунце, па да престане ветар, па да отплатиш кредит, па да ти се очисте досадни гости из куће, па да почне представа, да почне нека телевизијска масажа – и шта си радио? Ништа! Хоћу да ми се све дешава одмах. Ево сада!
Momo_Kapor_wiki
* Тешко ономе коме се, после много година пружи прилика да проведе ноћ са неком од својих највећих љубави коју никад није такао! Остаће без ичега у срцу, сиромашнији за једну најлепшу бајку. Када се увери да се не разликује од других жена, да није ни боља, ни лошија, тачније да није била ни изблиза вредна онолике патње, и да јој је сву вредност коју је поседовала уствари расипнички поклањала само та неузвраћена љубав. Хоћу своју љубав натраг!
* Сем оног што носите у глави и умете рукама, не поседујете ништа. Играли смо се неко време на Земљи, трудили се да игра буде фер-плеј и отишли. Ми који немамо ништа, умиремо лакше и без жаљења. Замислите како је тешко Рокфелеру да умре, а како је то лако пиљару са Чубуре.
* Због чега је то баш шљивовица, а не нешто друго? У њеној жестини скривен је карактер народа који је справља. Словенска сета и меланхолија и начин на који Србин уме да потпуно изненада, обузет бесом, прасне као ватромет, да би га јарост брзо напустила а шкргут зуба спрале сузе покајнице. Има у шљивовици и нечег чисто православног, што је разликује од осталих пића на свету. Као и Руси, српски сељак се, пре него што испије чашу ракије, побожно прекрсти. Да су којим случајем Срби измислили хришћанство, сигурно би, уместо црвеног вина, за причешће, уз нафору, попили гутљај ракије.
* Усамљеност није у томе што смо сами, него у томе што не постоји ништа за чим чезнемо.
* Ви сте, заиста богата земља – казао је странац уморан од чуда. И јесмо – одговорио сам поносно. Већ дуже од четрдесет година, они који су на власти упорно краду, а видите, још доста тога је остало!
* Не треба се плашити самоће. Она је племенита, она је део нашег живота, баш као и окупљање. Али њу не може свако да издржи! Она није за слабе, који непрестано морају да буду окружени другима да би заборавили колико су слаби.
* Можда се срећа састоји у томе да на време престанемо са трком за срећом? Да стигнемо до живота пре но што нам лекари забране пушење, алкохол, храну, купање, сунчање и љубав.
* Није важно шта човек пије, каже ми пријатељ, већ у кога гледа док пије.
* Још пре десет година одлазило се до места на којима се добро једе: данас се путује тамо где се добро дише! Почели смо да се негујемо, а свеж ваздух нам је постао опсесија. Да би живели коју годину дуже у овом загађеном свету, трчимо попут лудака по трим стазама, оним истим на којима смо забушавали док смо служили војску, пресецајући кривине и обилазећи справе чим капетан окрене главу. Мучимо се по саунама док липти зној, пливамо у базенима који базде по хлору, удишемо пуним плућима као манијаци оно мало свежег ваздуха у зеленим оазама окруженим бетонском џунглом…
* Како уопште превести то мало, а тако значајно бре, на било који светски језик? А, у њему има ината, има пркоса, нежности и лежерности, има нечег бунџијског и обесног, мангупског и кабадахијског… Оно служи да се изрази одобравање и дивљење, истовремено, неодобравање и жаљење, служи за чуђење, за позив и опомену, за изненађење, за подстицање, храбрење, сокољење и за преклињање. У том малом бре смо ми, са свим манама и врлинама – чини се, оно је наша суштина… И да се неким чудом изгубимо у свету, израсли бисмо сигурно, поново, из та три слова!
Извор: balkanspress.com