Човек је дете које је то заборавило да буде

фебруар 21 17:45 2015

Дете у мени. Ту је, говори ми, понекад јасно, раздрагано, понесено емоцијом, очарано једноставношћу, лепотом, слободом. Смеје се, види стазу, оронуло дрво, непоплочан део пута у јарким бојама, размишља о детаљу који недостаје. Волим и када шапуће. Тада је обазриво, његов поглед уперен ка напред, у крају усне благи смешак јер оно тражи смисао, увиђа могућности, боји их својим светом.
Дете се игра. Све је игра. Оно корача, још увек несигурно док врховима прстију пажљиво процењује и прецењује стабилност тла које је увек ново, неистражено, примамљиво. Препознаје лепоту, учи, сагиње се како би боље погледало камен који му задаје бол у табанима увиђајући тада безброј нових светова. Понекад застане док срце туче снагом знатижеље, али никако из страха. И не одустаје. Спознаје. Одбацује играчке које је прерасло, које не пружају оно задовољство које је у почетку постојало. Али ипак то не значи да у његовој души губе вредност, јер увек ће их памтити као верне саговорнике. Сваку једну одлаже у кутију коју ће једном пронаћи на скривеном месту у тренуцима када потреба исплови и срце закуца истом оном мелодијом која човека враћа себи. Тада се сусреће, поново, па макар и на трен постаје тај мали храбри војник и осећа да је у њему баш то дете које и даље корача босих ногу, види неизмерну доброту, љубав, песму.

12795_854920184530053_2056663863133003746_n

Оно не зна. Дела срцем, из незнања које је његова највећа врлина. Ту је мрак, тај страшан појам неистраженог који је синоним и за деловање. Али, да ли је овде сакривен страх? У тим моментима покрети су брзи, неочекивани. Некада заплаче, док понекад само зачуђено посматра, и све то јер не размишља о времену. Његов свет је сада и овде. Не сутра на састанку. Нити прошле зиме у улици која буди језу док замишљено покушава да пронађе неког, негде. Дететово време се мери кроз игру – игром. Јер она је смисао за то малено биће док својим рукама гради, осмишља свој свет и себе у њему као вођу. Лепота тог света је у томе што не постоје један, или можда два. Њих је небројано много. Они живе, прожимају се, претапају се и претачу један у други, а да ниједан не изазива сметњу, бол, раздор. Јер дете ствара, жели. Зна да је игра лепа.
Негујући дете у себи, да ли смо довољно способни и „зрели“ да макар у моменту отварања прашњаве кутије успомена учинимо то – дозволимо да будемо оно што смо одувек били, а на шта смо заборавили?
Баш то дете је, у мени и у теби, у целој својој бити рањиво, а истовремено јаче од сваког хероја. У свом тумарању по искуствима изложено је свету у ком се преплићу слабост и моћ који раздвојени не могу да опстану. Како заштитити нешто што не жели да буде заштићено? Како му ускратити свет који са таквим жаром спознаје? Значи ли то да сваки вид бриге намеће ограничења духовном детету? Моћ слободе или њена трагедија?
Потреба за трагањем и порив за спознајом намећу нам слике на које учимо да одговоримо, врло често без припреме и визијом.
„Ко сам Ја?“ „Зашто сам Ја?“ „Да ли треба да прерастем то своје Ја?“
Човек расте, гради се образовањем, сазнаје, али није ли лепше када и даље негује отвореност према имагинацији, плодност дететовог незнања и непосредност искуства?
Ја не знам шта ћу бити када порастем јер то није на путу моје спознаје.

Написала:  Ања Гурзулов

Извор: http://blog.stranijezici.com/

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.