Чудом се чудимо колико су нам деца посрнула, колико су агресивна, а њима се најмање бавимо

октобар 15 20:17 2016

У неком нормалном свету не би се ни писало о насиљу. Али ми не пишемо о насиљу, ми га живимо. Некако смо се већ навикли да слушамо о насиљу у породици и да се цела два сата чудимо вестима да је муж убио жену или обрнуто. Насиље над децом нас, срећом, још увек не оставља равнодушнима. Можда је то знак да још има наде за нас, док нисмо и на то огуглали. Посебно актуелно задњих месеци је школско насиље. И можда никога не погоди док му дете не пође у неки од колектива. Кад крене у вртић, па се врати са сатом на руци од уједа другара, схватите да не можете баш увек да га заштитите. Али кажете себи да мора да се кали. Ипак кад крену у школу, очекујете да се озбиљна институција бави својом децом, својим послом. Онда се разочарате јер схватите да је школа само још једна од институција у Србији где влада закон јачег.

nasilje-u-školama

Недавно се у Београду десио невероватан покушај школског насиља. Невероватан, јер насилник има само 8 година. Док је покушавао да другара убоде маказама у главу, испречила се учитељица и том приликом добила посекотину. На страну сад њена повреда, која је исто показатељ колективног посрнућа, јер осликава немоћ наставног особља да спречи децу да им науде, али замислите тог дечака за 10 година. Ја не смем.

Прочитајте и Aлексин закон: Казне за родитеље, укидање лиценци …

Друга деца која су то гледала наравно да су преживела трауму, која ће многима покварити лепе мисли о времену проведеном у школи. Ето посла за школског психолога, који ће покушати да санира последице, уместо да их је неко спречио. О свим дешавањима директорка београдске школе није желела да даје изјаве, јер како је навела, тако је боље за дечака. Ако га довољно познаје да би знала шта је добро за њега, зар није требала да буде упозната са могућом агресијом?

Оно што је занимљиво је да нико не помиње дечака који је умало био тешко повређен, његов страх и осећања. Не могу, а да се одмах не сетим дечака Алексе Јанковића и његовог самоубиства због вршњачког насиља над њим, које је предуго трајало. Не могу ни да се не сетим његове мајке која се и даље лавовски бори да се усвоји Алексин закон о вршњачком насиљу. Алексин закон предвидја могућност да насилник буде суспендован из школе до 30 дана, а да му се у међувремену пружи стручна помоћ, као и одузимање лиценце и отказ за наставнике и стручна лица која не препознају насиље у школи.

Прочитајте и За вршњачко насиље криви су родитељи – предатори

И наравно да се управо због тога и одуговлачи са усвајањем, јер би у том случају неко заиста морао да одговара. А ми на то нисмо навикли, то је искључиво одлика цивилизованог друштва. Да ли је Алексин закон решење и за недовољно ангажовање наставника али и за родитељски немар? Да ли ће се родитељи висе бавити својом децом ако им држава законом улије страх да њихови мезимци неће ићи у школу 30 дана већ ће тада морати да се баве и они сами и психолози. А шта ће тек комшилук да каже…

Прочитајте и Решење проблема вршњачког насиља могуће једино уз сталну …

Нико не каже шта изазове у једном осмогодишњаку бес да може да покуша да убије вршњака. Које трауме то дете у кући преживљава и да ли ће и код њих покуцати Центар за социјални рад и коначно почети да ради свој посао?

Чудом се чудимо колико су нам деца посрнула, колико су агресивна, а њима се најмање бавимо и најмање њима посветимо пажњу. Немамо кад од превише посла, вибера, месенџера, да бисмо одржали контакт са пријатељима у ово лудо време. А јурећи, изгубимо контакт са својим дететом. Код агресивне деце, најчешће се покаже да то ураде мајке, трчећи трку која је унапред изгубљена, да буду боље од многих, уместо да трче за својом децом.

“Дужност је родитеља да не сматрају децу своју за искључиву својину своју, но да их одгајају мало за себе, а доста за друштво. Мајка природа научила је довољно свако дете себичности, мајка Српкиња нема томе што да дода но има одузети”, рече владика Николај Велимировић

Родитељи, чувајте децу – од друге деце и од њих самих.

 

Извор: beograd.news

  Categories:
  1. октобар 16, 13:40 #1 Učiteljica

    Dosta mi je već da za sve što se desi budem kriva. Gde je tu krivica roditelja koji su vaspitali, tj. nisu vaspitali svoju decu. Slažem se da prosvetni radnik treba da primeti da se nešto dešava sa detetom u odeljenju, ali, možda grubo zvuči kako to da majka Alekse Jankovića nije primetila da se nešto dešave sa njenim detetom. U stvari ne nešto, već svašta. U odeljenju imam 30 ulčenika, 23 divne dece i sedmoro koji mi kidaju živce svakodnevno. Prosto ponekad i kad hoćeš, ne možeš sve da vidiš. Za današnje vreme, kada u odeljenju imaš toliko nevaspitane dece i duplo više nevaspitanih roditelja ( pošto su deca u 99% slučajeva ogledalo svojih roditelja) ovo je preveliki broj đaka. Svakoga dana borba. Osećam se često kao Don Kihot. Nikakav mehanizam ne postoji koji bi suzbio nasilje uopšte. Svi imaju prava, svi sem nas prosvetara. Mi smo uvek krivi. E pa ja neću da sam jedina kriva u celoj priči. Prvo su odgovorni i krivi roditelji za ponašanje svoje dece, pa onda svi ostali. A ako će Aleksin zakon doneti samo zbog toga da bi odgovarali prosvetni radnici, onda ne moraju ni da ga donesu. Nasilje prepoznajem, ali ne postoje mehanizmi za njegovo rešavanje.

    Одговорите на овај коментар
  2. октобар 17, 17:30 #2 Gricko

    Narodski rečeno “hvala bogu” da imam sina (17 mu je godina sad) fino, vaspitano,pametno i “normalno” dete (jedno od troje koje željeno imam) s obzirom na situaciju koju smo preživeli.
    Kada je nakon jaslica prešao u vrtić moj sin je imao dve vaspitačice koje su mi delovale ok kao i bilo koje druge. Od sebe sam davala sve u životu da vaspitam dete da bude ispravan i nikada nije bilo nikavih problema. Često sam brinula i raspitivala se za moje dete i nikada, ali baš nikada nisam dobijala nikave negativne povratne rekacije od vaspitača da bih eventualno znala na čemu da poradim ako je potrebno. Nije mi padalo na pamet da u vrtiću može neko skoro svakodnevno da zlostavlja moje dete (vaspitač) i uvek sam samo dobijala odgovor da je “nestašan kao i bilo koje drugo dete u vrtiću, ništa više”. Nisam ni pomišljala da je moje dete tri godine zbog dečjih nestašluka neko “vukao za zulufe, lupao ćuške ili šamare i terao u ćošak” možda svaki drugi dan.
    Nisam shvatala ozbiljno svoje dete kada mi je ponekad znao ispričati i mislila da možda preteruje, da nije baš tako, da možda ima “bujnu maštu” kada mu se ne ide u vrtić. Veoma oprezno sam “isprovocirala” i drugara iz njegove grupe (plašeći se da možda i to dete ne izmišlja iz drugarstva prema mom sinu) i pitala, da li je tačno da (ta ?) mom detetu radi pomenute stvari i kada mi je doslovce opisao iste navedene torture, htela sam “da umrem”. Prva je bila moja griža savesti jer nisam verovala mom detetu (uvek sam mislila da se tako nešto događa negde drugde), zatim je nastupio ogroman bes i sreća da je bio petak pred vikend pa sam samo našla dežurnu vaspitačicu kojoj sam sve ispričala i naložila da prosledi poruku dotičnoj…..”Ohladila” sam se do ponedljka, razmislila i ponadala da je poruka stigla gde treba. Nadala sam se da će opomena imati učinka i tri dana kasnije odlazim u vrtić po sina i na putu kući razgovaramo kakav mu je bio dan u vrtiću i oanko u šali ga pitam je li dobio “neki šamarčić” toga dana. Moj sin kao iz topa reče: Jesam. Ja se “zaledim” i smireno pitam šta se dogodilo i kada mi je ispričao (njih pet dečaka se poigralo na tada već 30 sttepeni Celzijusa u toaletu i prskali su se vodom, moj bože…) okrenula sam se “na peti” i kao furija uletela u dvorište vrtića. Nisam ni stigla do mesta gde su sedeli vaspitači već je dotična odmah prišla da pita “šta nije u redu?”(verovatno sam tako i izgledala) Ja lagano ispričam sve i ona momentalno optuži moje dete da laže. Moj sin krene da viče i da priča do detalja šta se dogodilo i kada sam joj rekla da imam istu potvrdu od još jednog deteta koje mi je bez prisustva mog sina reklo istu stvar, zanemela je i više nije imala šta da kaže. Na kraju sam joj dala još jednu šansu “zapretivši” da se to više ne sme dogovditi ako jojje stalo do posla u nastavku i još nekoliko godina rada do penzije. Najinteresantnije je od svega što je moje treće dete dospelo kod te vaspitačice u grupu odmah seldeće godine i to mi je baš bilo drago jer sam želela sagledati kako će se u nastavku ponašati (sve je bilo čak preterano divno, da mi se u nekim situacijama i povraćalo od preterane ljubaznosti). Zato – ko nam vaspita decu i dobri su. Pišimo malo i o tome….

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.