Да, дечаци плачу, и морамо да престанемо да их спутавамо!

јануар 09 15:32 2019

Јасно нам је колико је друштво истрајно у томе да покаже да дечаци не смеју да искажу своја осећања. Једна мама нам говори због чега то није добро.

Да, дечаци плачу, и морамо да престанемо да их спутавамо!
Као прво, хајде да разјаснимо једну ствар – ниједном детету не треба говорити да не плаче, без обзира на пол. Говорећи им да не плачу само им дајемо до знања да није у реду да осећају то што осећају. Говоримо им да њихова осећања нису битна. То није оно чему желимо да научимо своју децу.

Дечацима се нарочито често шаље порука да је плакање знак слабости, или још горе, да то дечаци не треба да раде, само девојчице. Наравно, ова порука унижава девојчице у односу на дечака који то слуша. Порука није једноставна “Ти си као девојчица.” Истинска порука је у ствари “Девојчице су слабе, и ти си.”

Притом, нити су слабе девојчице које плачу, нити су дечаци.

Постоји једноставан доказ да спречавање дечака да плаче води ка нездравом исказивању емоција. То је због тога што емоције неће једноставно нестати. Оне су као енергија, која нити се може створити, нити уништити, већ просто пролази кроз нас, расте кроз комбинације ситуација и система у мозгу, те проналази начин да изађе. Ако није кроз сузе, онда кроз бес и насиље. Не можемо једноставно изабрати да не искажемо емоцију. Она ће сама на неки начин изаћи.

Мој дванаестогодишњи син Лукас је скоро имао тешку ноћ покушавајући да заврши све оне задатке које није урадио на време. Признајем, рекла сам му неколико пута да ми није жао, јер је сам себе довео дотле. Морао је то да прогута, да сам преузме одговорност за своје грешке и да заврши посао позитивног става. Мој супруг се скривао у позадини и сакупљао моје емоције. За мене, ма колико напорна била у том тренутку, Лукасова фрустрација је изгледала као класичан темперамент једног деришта.

Нисам сигурна шта ме је натерало да престанем и поставим питања уместо држања лекције, али то јесам урадила. Села сам поред Лукаса и рекла му да разговара са мном. Могао је једино кроз зубе да промумла неразумљиве реченице о томе како мрзи школу. Супруг је ћутећи сео са Лукасове друге стране.

Онда сам се сетила нечега што је Лукас реко неколико дана раније: “Ја се трудим, мама!”Имало је везе са нечим невезаним, досађивала сам му са нечим другим, а он ми је само покушавао да каже да се труди.

Можда се и сада то исто дешава. Питала сам: “Да ли је то зато што се толико трудиш и дајеш све од себе, али се осећаш као то није довољно?”

Тада се десило. Изразила сам тачно оно што он осећа. Тада је почео да плаче, и муж и ја смо могли да видимо колико се он заиста бори – колико је фрустриран собом и туђим недостатком стрпљења за њега. Лукаса, који се бори и са синдромом Адхд, неко константно подсећа да није довољно добар.

Тада је супруг урадио нешто што ће ми увек бити у памћењу – и сам је почео да плаче. Синовљеве сузе су га подсетиле на време када се доселио из Перуа у Америку због студирања, и колико му је тешко било да се уклопи са осталима чији је матерњи енглески, те им је све било лакше. Барем је он тако мислио.

Испричао је ово Лукасу. Говорио му је колико се усамљено осећао радећи пет пута више него остали за исту, или чак мању оцену. Морао је да се потпомаже и текстом, јер, без обзира колико он лепо слушао на часу, није могао похватати све речи. Мој муж није имао Адхд синдорм, али је осетио емпатију са Лукасовим осећајем усамљености, фрустрацијом што увек пропушта оно важно, осећајем да без обзира колико много ради, његов труд остаје непримећен. Јер Лукас се трудио! Давао је све од себе.

Он свакако и даље мора да поправи тај рад, зато што то јесте лекција коју покушавамо да дамо сину – уради посао који треба. Заврши што си почео. И онда када је тешко, и када није савршено, остани истрајан.

Лекција коју га дефинитивно нећемо учити је то да му није дозвољено да плаче. Његове фрустрације су апсолутно у реду. Која би била поента да терамо Лукаса да гута сузе и потискује своје оправдане емоције? Где би све његов мозак отишао да му је отац уместо саосећања говорио: “Слушај, дечаци не плачу”?

Једноставно, то није тачно. У супротном, дечаци.. па не би плакали. Очито је да плачу, то виђамо свакодневно, и једини разлог зашто престају је зато што им је речено да то морају. Али зашто? Па то свакоме помогне. Сузе које су потиснуте касније се искажу кроз бес. Дечаци плачу. сви. И мали, и тинејџери, и мушкарци. Сви плачу. То је сасвим нормално и здраво.

Крајње је време да се сахрани тај мит да дечаци не плачу. Прва за њим нећу сузу пустити.

Извор: Yumama

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.