Да ли је некад било боље него сад и због чега јесте (први део)

новембар 22 22:05 2018

Сунђери и Креде
Борис Јашовић

Тврдњу да је некад било боље него сада једино још настоје да побију они који верују да је сада боље него што је било некад. Таквих је, међутим, изузетно мало те ми стога једино преостаје да по ставкама побројим предности оног прошлог, „мрачног“, „неслободног“, „назадног“, „тоталитарног“ итд, времена. А којег се радо сећамо.

1) Школске торбе су биле лакше а ђачке кичме праве

Данас се кичма повија већ у првом разреду основне школе, што је погубна ситуација с аспекта формирања будућих самосвесних грађана.

Предуслов за самосвесност је усправна кичма те би ђаке требало постепено оптерећивати градивом и садржином школских торби тако да у првом разреду основне школе буду најрастерећенији, а у осмом најоптерећенији. Тиме би се, осим кумулирања знања и практичних вештина, постепено кумулирао и садржај онога што тегле на леђима.

Ситуација је међутим данас обрнута, или је боље рећи апсурдно изокренута. Осмаци са једном свеском у џепу (тзв. сваштаром), дакле у потпуности растерећини и често без оловке – тог примарног средства за писање, долазе у школу као у ријалити програм. Истовремено, прваци се криве под теретом торби и у школу одлазе као у касарну.

Није, међутим, тако било некада у оној „затвореној“ и „тоталитарној“ држави са „лошим“ школским системом. И то је више него чудно, понајвише због тога што нас ево већ прилично година подучавају како је некадашњи систем „тлачио“ своје грађане. Па зар у светлу таквих тумачења не би било логично да помислимо како је и оптерећење првака (односно растерећење осмака), у оном пређашњем времену, морало бити бар једнако оптерећењу/растерећењу које диктира данашње „демократско“ и „напредно“ друштво?

Терет школске торбе нисам осећао на леђима те 1982. године. Да јесам, сећао бих се тога као класичне трауме из детињства. Штавише, родитељи уопште нису имали потребе да ми носају торбу до школе јер се у њој није налазио наковањ од тридесет кила већ буквар, свеска и наливперо. Тог се садржаја школске торбе још једино могу сетити у овом тренутку. И наравно, њене подношљиве лакоће постојања.

2) Униформе су биле тегет боје и ђаци су се осећали битно у њима

У данашњем „слободном“ друштву свако је дете обучено по последњој (читај: стандардизованој) моди, али се ретко које дете осећа и битно у “њој”. Или грешим.
Поврх тога, родитељи се данас противе униформама јер се питају ко ће све то да плати? А што је врло интересантна запитаност у „напредном“ друштву које не познаје новчане проблеме својих житеља, и у којем је просечна плата 500 евра а привредни раст шиба преко 3 одсто.

С друге стране, питање сврсисходности школских униформи није се постављало у оном „заосталом“ друштву „сиромашних“ поданика. Можда и из чисто практичних разлога. Прво, цивилна одећа се испод школских кецеља, блејзера и сакоа теже прљала и хабала. Друго, ђаци су се осећали битно у тим тегет униформама.

Сањао сам сако какав је у то време носио мој друг Ђорђе. Ваљда због тога што је неодољиво подсећао на сакое какве су носили студенти на Кембриџу. За невољу, није их више било у слободној продаји па сам се морао задовољити блејзером који је уместо дугмади (као на Ђолетовом „кембриџ сакоу“), имао обичан рајсфершлус због којег је наликовао униформама совјетских магационера. Па ипак, навикао сам се на школску униформу и с поносом сам је носио. Штавише, у потпуности сам (и безрезервно) срастао с њом. А и да нисам каква вајда од тога. Није тада било извољевања као данас. Ауторитет родитеља је био неприкосновен. Имаш да носиш и срастеш!

И тачка.

3) Постојао је један телефон који уопште није зрачио

Данас сваки члан породице поседује бар један „паметан“ телефон, или таблет плус компјутер, или лап-топ. Рутери зраче на све стране, слушалице заптивају ушне шкољке тако да Еустахијеве тубе тешко примају сигнале из спољашњег света. Ђаци не испуштају телефоне из руку, бледи су и неиспавани. Када им одузмете справу постају нервозни, деконцентрисани, раздражљиви. Заборављају да постоје и друштвене игре које немају везе с електроником. Поваздан су “окачени” на друштвеним мрежема и свакодневно “висе”у виртуелним световима. Родитељи су одустали од класичних друштвених игара јер им је лакше да детету тутну таблет у руке. Деца се с друге стране правдају како им “паметни” телефони требају у школи да би их родитељи у сваком тренутку могли назвати. Неретко и током самог часа.

А некада, у оном „тоталитарном“ и „неправедном“ друштву, није постојао такав облик тоталне контроле. Додамо ли овоме данашње електричне, пардон електронске дневнике и могућност да родитељи сваког тренутка могу добити обавештење о кретању и постигнућима своје деце у и око школе, орвеловска 1984. се не чини тако удаљеном.

Управо сам те “орвеловске” године полазио у трећи разред основне школе. И то без “паметног” телефона у џепу поцепаних панталона. Панталоне су морале бити неисцепане, чисте и испеглане дочим се поцепане панталоне данас носе из чистог помодарства. Чак и усред зиме. А за разлику од оног “страшног” и „сиромашног“ друштва у којем сте тешко могли наћи дете поцепаних панталона – па макар га попут Диогена тражили свећом по тргу у по бела дана. Уосталом, и тетоваже су у оном “назадном” времену “тоталних забрана” указивале на криминални статус тетовираног лица, илити у бољем случају на његово служење војног рока у Пули. Данас се тетовирају и деца и њихови родитељи. Слободно и натенане.

Него, вратимо се телефонима.

Моја је породица, баш као и остале породице 80-их година прошлог века, поседовала један кућни телефон. Био је наранџасте боје и на бројчанику је имао утиснуте важне бројеве – милиција, хитна помоћ, ватрогасци. Налазио се у ходнику, где су се у то време, обично на ципеларнику или наткасни „фиксирали“ телефони. Отуда назив “фиксни”. И што је најважније, телефон се није могао носити из куће – посебно не у школу. Због тога ми технологија није одвлачила пажњу за време наставе па да нисам кубурио с концентрацијом. На страну што нисам био изложен зрачењима рутера и екрана чија штетност по здравље деце, у данашњем „отвореном“ друштву које „брине“ за здравље својих грађана, још није утврђена.

Нити ће, изгледа, бити.

4) Читале су се књиге и стрипови, пуштале плоче, навијали касетофони и развијала машта

Данас се ученицима толеришу телефони на часовима. Некада, у оном „мрачном“ периоду „неслободе“, избио би скандал уколико би само један ученик кришом читао стрип за време часа. А замислите да су некада током часова сви ученици у одељењу, као што то данас чине када без скрупула типкају по телефонима, читали стрипове док им наставници распетљавају комплексне садржаје лекција?

Био сам активан на часовима како бих код куће имао мање посла око домаћих задатака, самим тим и више времена за омиљене јунаке Златне серије и кримиће Агате Кристи. Маштао сам – покушавао да нешто сам напишем или нацртам. Постављао сам питања, смишљао одговоре. Напросто је чудно како се машта уопште могла развијати у том „затвореном“ друштву “лоботомираних” грађана, дочим се данас, у „најбољем од свих светова“, машта спутава! (А можда ће неко рећи да је управо ово моје афирмативно писање о бившем систему доказ лоботомираности којој сам био подвргнут у самоуправном типу школе). Или је, може бити, данашње системско спутавање маште код деце последица доступности свега и свачега на један клик.

Признајем, штошта ми није било доступно у детињству. Поготово не „на један клик“. Али у томе не видим ништа лоше. Баш напротив! Ево, узимам за пример продуктивно и самопрегорно ишчекивање албума омиљеног бенда. Прво бих у часопису (нека буде “Ћао”), прочитао да дотични бенд снима плочу. Претходно бих нестрпљиво ишчекивао да се “Ћао” појави на трафикама. У том нестрпљењу није било ни трунке нервозе која ствара осећај непријатности – као што се то дешава данас када нервозно дете “ишчекује” да му родитељи допусте играње телефоном. Потом бих ишчекивао – најпре да омиљени бенд оконча снимање албума, а затим и тренутак када ће се плоча/касета наћи у продаји. Тај интермецо је могао потрајати и годину дана али је за дивно чудо био испуњен продуктивним активностима – читањем књига и стрипова, преслушавањем старих албума омиљених бендова, учењем основних гитарских хармонија. И када је једног дана коначно грунуо (са радија нормално) хит омиљеног бенда, показало се да је ишчекивање било све само не лишено смисла!

Данас нема ишчекивања јер се на један клик добије и омиљени бенд и песма.

“Па баш екстра!”, ускликнуће с љубављу поклоници нових технологија и непоклоници ишчекивања. Уосталом, цивилизација на један клик елиминише ишчекивање јер се труди да потребе својих поданика задовољи истог тренутка. Ишчекивање с друге стране поткрепљује машту, а то је управо оно што цивилизација на један клик жели да избегне. Јер њој нису потребни маштовити грађани. Такви су обично опасни по систем.

А и машта тешко може функционисати на један клик…

Наставак у идућем броју…

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.