Da li je nekad bilo bolje nego sad i zbog čega jeste (prvi deo)

novembar 22 22:05 2018

Sunđeri i Krede
Boris Jašović

Tvrdnju da je nekad bilo bolje nego sada jedino još nastoje da pobiju oni koji veruju da je sada bolje nego što je bilo nekad. Takvih je, međutim, izuzetno malo te mi stoga jedino preostaje da po stavkama pobrojim prednosti onog prošlog, „mračnog“, „neslobodnog“, „nazadnog“, „totalitarnog“ itd, vremena. A kojeg se rado sećamo.

1) Školske torbe su bile lakše a đačke kičme prave

Danas se kičma povija već u prvom razredu osnovne škole, što je pogubna situacija s aspekta formiranja budućih samosvesnih građana.

Preduslov za samosvesnost je uspravna kičma te bi đake trebalo postepeno opterećivati gradivom i sadržinom školskih torbi tako da u prvom razredu osnovne škole budu najrasterećeniji, a u osmom najopterećeniji. Time bi se, osim kumuliranja znanja i praktičnih veština, postepeno kumulirao i sadržaj onoga što tegle na leđima.

Situacija je međutim danas obrnuta, ili je bolje reći apsurdno izokrenuta. Osmaci sa jednom sveskom u džepu (tzv. svaštarom), dakle u potpunosti rasterećini i često bez olovke – tog primarnog sredstva za pisanje, dolaze u školu kao u rijaliti program. Istovremeno, prvaci se krive pod teretom torbi i u školu odlaze kao u kasarnu.

Nije, međutim, tako bilo nekada u onoj „zatvorenoj“ i „totalitarnoj“ državi sa „lošim“ školskim sistemom. I to je više nego čudno, ponajviše zbog toga što nas evo već prilično godina podučavaju kako je nekadašnji sistem „tlačio“ svoje građane. Pa zar u svetlu takvih tumačenja ne bi bilo logično da pomislimo kako je i opterećenje prvaka (odnosno rasterećenje osmaka), u onom pređašnjem vremenu, moralo biti bar jednako opterećenju/rasterećenju koje diktira današnje „demokratsko“ i „napredno“ društvo?

Teret školske torbe nisam osećao na leđima te 1982. godine. Da jesam, sećao bih se toga kao klasične traume iz detinjstva. Štaviše, roditelji uopšte nisu imali potrebe da mi nosaju torbu do škole jer se u njoj nije nalazio nakovanj od trideset kila već bukvar, sveska i nalivpero. Tog se sadržaja školske torbe još jedino mogu setiti u ovom trenutku. I naravno, njene podnošljive lakoće postojanja.

2) Uniforme su bile teget boje i đaci su se osećali bitno u njima

U današnjem „slobodnom“ društvu svako je dete obučeno po poslednjoj (čitaj: standardizovanoj) modi, ali se retko koje dete oseća i bitno u “njoj”. Ili grešim.
Povrh toga, roditelji se danas protive uniformama jer se pitaju ko će sve to da plati? A što je vrlo interesantna zapitanost u „naprednom“ društvu koje ne poznaje novčane probleme svojih žitelja, i u kojem je prosečna plata 500 evra a privredni rast šiba preko 3 odsto.

S druge strane, pitanje svrsishodnosti školskih uniformi nije se postavljalo u onom „zaostalom“ društvu „siromašnih“ podanika. Možda i iz čisto praktičnih razloga. Prvo, civilna odeća se ispod školskih kecelja, blejzera i sakoa teže prljala i habala. Drugo, đaci su se osećali bitno u tim teget uniformama.

Sanjao sam sako kakav je u to vreme nosio moj drug Đorđe. Valjda zbog toga što je neodoljivo podsećao na sakoe kakve su nosili studenti na Kembridžu. Za nevolju, nije ih više bilo u slobodnoj prodaji pa sam se morao zadovoljiti blejzerom koji je umesto dugmadi (kao na Đoletovom „kembridž sakou“), imao običan rajsferšlus zbog kojeg je nalikovao uniformama sovjetskih magacionera. Pa ipak, navikao sam se na školsku uniformu i s ponosom sam je nosio. Štaviše, u potpunosti sam (i bezrezervno) srastao s njom. A i da nisam kakva vajda od toga. Nije tada bilo izvoljevanja kao danas. Autoritet roditelja je bio neprikosnoven. Imaš da nosiš i srasteš!

I tačka.

3) Postojao je jedan telefon koji uopšte nije zračio

Danas svaki član porodice poseduje bar jedan „pametan“ telefon, ili tablet plus kompjuter, ili lap-top. Ruteri zrače na sve strane, slušalice zaptivaju ušne školjke tako da Eustahijeve tube teško primaju signale iz spoljašnjeg sveta. Đaci ne ispuštaju telefone iz ruku, bledi su i neispavani. Kada im oduzmete spravu postaju nervozni, dekoncentrisani, razdražljivi. Zaboravljaju da postoje i društvene igre koje nemaju veze s elektronikom. Povazdan su “okačeni” na društvenim mrežema i svakodnevno “vise”u virtuelnim svetovima. Roditelji su odustali od klasičnih društvenih igara jer im je lakše da detetu tutnu tablet u ruke. Deca se s druge strane pravdaju kako im “pametni” telefoni trebaju u školi da bi ih roditelji u svakom trenutku mogli nazvati. Neretko i tokom samog časa.

A nekada, u onom „totalitarnom“ i „nepravednom“ društvu, nije postojao takav oblik totalne kontrole. Dodamo li ovome današnje električne, pardon elektronske dnevnike i mogućnost da roditelji svakog trenutka mogu dobiti obaveštenje o kretanju i postignućima svoje dece u i oko škole, orvelovska 1984. se ne čini tako udaljenom.

Upravo sam te “orvelovske” godine polazio u treći razred osnovne škole. I to bez “pametnog” telefona u džepu pocepanih pantalona. Pantalone su morale biti neiscepane, čiste i ispeglane dočim se pocepane pantalone danas nose iz čistog pomodarstva. Čak i usred zime. A za razliku od onog “strašnog” i „siromašnog“ društva u kojem ste teško mogli naći dete pocepanih pantalona – pa makar ga poput Diogena tražili svećom po trgu u po bela dana. Uostalom, i tetovaže su u onom “nazadnom” vremenu “totalnih zabrana” ukazivale na kriminalni status tetoviranog lica, iliti u boljem slučaju na njegovo služenje vojnog roka u Puli. Danas se tetoviraju i deca i njihovi roditelji. Slobodno i natenane.

Nego, vratimo se telefonima.

Moja je porodica, baš kao i ostale porodice 80-ih godina prošlog veka, posedovala jedan kućni telefon. Bio je narandžaste boje i na brojčaniku je imao utisnute važne brojeve – milicija, hitna pomoć, vatrogasci. Nalazio se u hodniku, gde su se u to vreme, obično na cipelarniku ili natkasni „fiksirali“ telefoni. Otuda naziv “fiksni”. I što je najvažnije, telefon se nije mogao nositi iz kuće – posebno ne u školu. Zbog toga mi tehnologija nije odvlačila pažnju za vreme nastave pa da nisam kuburio s koncentracijom. Na stranu što nisam bio izložen zračenjima rutera i ekrana čija štetnost po zdravlje dece, u današnjem „otvorenom“ društvu koje „brine“ za zdravlje svojih građana, još nije utvrđena.

Niti će, izgleda, biti.

4) Čitale su se knjige i stripovi, puštale ploče, navijali kasetofoni i razvijala mašta

Danas se učenicima tolerišu telefoni na časovima. Nekada, u onom „mračnom“ periodu „neslobode“, izbio bi skandal ukoliko bi samo jedan učenik krišom čitao strip za vreme časa. A zamislite da su nekada tokom časova svi učenici u odeljenju, kao što to danas čine kada bez skrupula tipkaju po telefonima, čitali stripove dok im nastavnici raspetljavaju kompleksne sadržaje lekcija?

Bio sam aktivan na časovima kako bih kod kuće imao manje posla oko domaćih zadataka, samim tim i više vremena za omiljene junake Zlatne serije i krimiće Agate Kristi. Maštao sam – pokušavao da nešto sam napišem ili nacrtam. Postavljao sam pitanja, smišljao odgovore. Naprosto je čudno kako se mašta uopšte mogla razvijati u tom „zatvorenom“ društvu “lobotomiranih” građana, dočim se danas, u „najboljem od svih svetova“, mašta sputava! (A možda će neko reći da je upravo ovo moje afirmativno pisanje o bivšem sistemu dokaz lobotomiranosti kojoj sam bio podvrgnut u samoupravnom tipu škole). Ili je, može biti, današnje sistemsko sputavanje mašte kod dece posledica dostupnosti svega i svačega na jedan klik.

Priznajem, štošta mi nije bilo dostupno u detinjstvu. Pogotovo ne „na jedan klik“. Ali u tome ne vidim ništa loše. Baš naprotiv! Evo, uzimam za primer produktivno i samopregorno iščekivanje albuma omiljenog benda. Prvo bih u časopisu (neka bude “Ćao”), pročitao da dotični bend snima ploču. Prethodno bih nestrpljivo iščekivao da se “Ćao” pojavi na trafikama. U tom nestrpljenju nije bilo ni trunke nervoze koja stvara osećaj neprijatnosti – kao što se to dešava danas kada nervozno dete “iščekuje” da mu roditelji dopuste igranje telefonom. Potom bih iščekivao – najpre da omiljeni bend okonča snimanje albuma, a zatim i trenutak kada će se ploča/kaseta naći u prodaji. Taj intermeco je mogao potrajati i godinu dana ali je za divno čudo bio ispunjen produktivnim aktivnostima – čitanjem knjiga i stripova, preslušavanjem starih albuma omiljenih bendova, učenjem osnovnih gitarskih harmonija. I kada je jednog dana konačno grunuo (sa radija normalno) hit omiljenog benda, pokazalo se da je iščekivanje bilo sve samo ne lišeno smisla!

Danas nema iščekivanja jer se na jedan klik dobije i omiljeni bend i pesma.

“Pa baš ekstra!”, uskliknuće s ljubavlju poklonici novih tehnologija i nepoklonici iščekivanja. Uostalom, civilizacija na jedan klik eliminiše iščekivanje jer se trudi da potrebe svojih podanika zadovolji istog trenutka. Iščekivanje s druge strane potkrepljuje maštu, a to je upravo ono što civilizacija na jedan klik želi da izbegne. Jer njoj nisu potrebni maštoviti građani. Takvi su obično opasni po sistem.

A i mašta teško može funkcionisati na jedan klik…

Nastavak u idućem broju…

  Article "tagged" as:
  Categories:
napišite komentar

0 komentara

Trenutno nema komentara!

Započnite komentarisanje.

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.