Да ли се сећате времена када су старији били ауторитет?

“Да ли се сећате времена када су старији били ауторитет? Ја се сећам врло добро. Волела сам те чврсто утемељене границе. Био је довољан ћалетов прекорни поглед за столом да ми буде одмах јасно да се супа не срче И да се не прича пуних уста. Наставници су се поштовали устајањем кад уђу у учионицу, громким: ‘Добар дан’, урађеним домаћим и уредном школском кецељом.
Родитељи су били ред и закон. Бабе и деде смо слушали јер се то од нас очекивало и то никоме није представљало проблем. Ако ниси добар у школи, просто си најебао, нема ту шта даље да се прича. Нема напоље, нема бицикл, нема џепарац, срећан ако не добијеш папучом по дупету одмах после родитељског. Реч родитеља је последња. Ако после изговориш макар: ‘Добро’, следи упозорење: Ако ли те ја опандрчим има да зујиш три дана, јес’ чуо? Моја је задња. И ти онда само климнеш главом, не исплати ти се да ризикујеш да фасујеш казну, иде викенд. Најгоре што може да ти се деси је да цео викенд требиш са бабом пиринач. Много пиринча. Или да чистиш клице са двеста кила проклијалих кромпира у подруму.

rp_vesti2_24.09.2014.jpg
„Ако ниси добар у школи ,следе батине,  нема ту шта даље да се прича. Нема напоље, нема бицикл, нема џепарац, срећан ако не добијеш папучом по дупету одмах после родитељског. „
Знао се ред у вези свега, и ми смо га одрастајући прихватали као чврсто постављену границу која се не прелази. Не волиш боранију за ручак? Јешћеш је за вечеру. Нећеш ни за вечеру? Чека те та иста боранија за доручак. Онда скапираш колико је то огавно, па је поједеш за ручак кад ти је послуже.
Шта има слатко? Има јабуке. Нешто слађе? Има јаје са шећером или нарендај јабуке са шећером, једи шећер, не знам…Има још пет дана до пензије, тада ће бити сладоледа. Награде за одличан успех у школи и опште добро владање су биле врло скромне и ми смо им се бескрајно радовали. За одличан успех од ћалета и кеве сам добијала нешто посебно. Памтим први вокмен. И учила сам за тај вокмен дан и ноћ, писала реферате, поправљала оцене само да у ходу могу да слушам Блондие и Депецхе Моде у зеленим старкама које сам добила прошле године за одличан успех. Старке су биле најбоље што си могао у то време да поседујеш од обуће, ако ти их неко донесе из Америке, у супротном добијеш неке патике на чичак из Борово продавнице и вози, док се не поцепају то ти је што ти је.
Не могу да скапирам шта се у међувремену променило у вези васпитавања деце и система награђивања. Деца данас имају много тога, и ничему се посебно не радују. Лењост и обесност се третирају као ’па такав је шта ћу му ја’. Шта се деслило са играма ледени чика, жмурке, ластиш, царе, царе господаре? Интернет се десио. Паркове и дворишта су замениле социјалне мреже. Преко ноћи. Подмукло. Ми смо то прихватили. Поздравили. Придружили се том виду дружења за које је потребан само рачунар и струја. Деца се друже он лине. Унутра.
„Не могу да скапирам шта се у међувремену променило у вези васпитавања деце и система награђивања. Деца данас имају много тога, и ничему се посебно не радују. Лењост и обесност се третирају као ’па такав је шта ћу му ја’.“
Као родитељ, следила сам старински рецепт мојих родитеља како да ти деца не поједу мозак или како да останеш нормалан, ауторитативан и да имаш неограничену слободу кретања.
Као да је постао тренд да границе не постоје или родитељи не умеју да их поставе и одрже стабилним. У суштини се променило то што се деца третирају као да су од морске пене. Понекад тако станем и посматрам младе родитеље по парковима. И буде ми их жао. Видим да се батргају, исфрустрирани су, не могу да савладају рођено дете од четири године. Јуре за њима са шерпицама по парку и хране их у трку, јер ‘он само тако хоће да једе’. Трче за њима да им спрече пад. Пусти га да падне бре, како ће да развије моторику сопствених руку и ногу ако не зна да постоји и та могућност…да падне. ‘Мој не једе спанаћ, мој не једе месо, само кромпир оће, овај мој не спава до поноћи’. Шта бре не спава, па лепо пише у књизи др Спока: Ставите га у кревет нахрањеног, пресвученог и угасите светло. У девет у кревет бре. Плачи, заболе ме, и ја сам жив створ. Где је мојих пет минута?

197463_181772941868982_5970204_n
„Понекад тако станем и посматрам младе родитеље по парковима. И буде ми их жао. Видим да се батргају, исфрустрирани су, не могу да савладају рођено дете од четири године.“
Све лепо пише у бестцелеру ‘Како одгајати дјете.’ Мислим да је већина нас наследила ту књигу. Од кога? Од наших родитеља. Шта мислите чему им је служила књига? Да виде како треба. И мени је остала у аманет и прочитала сам је и применила од корица до корица.
Ја сам њих родила, не они мене. Постоји време и место за јело, спавање, игру и ту нема компромиса. То је просто тако. Није сврха родитељства да му будеш роб, већ да направиш од њега честито људско биће са стеченим здравим навикама. Да са дететом изградиш здрав, разуман однос где се зна да је међусобно поштовање најбитније, као И доследност сваког изговореног правила.
-Извините, рече ми једна млада жена, дете вам једе земљу.
-Знам, нека једе ако му се свиђа. То је мала животиња, ако му не буде по вољи, пљунуће је.
„Ја сам њих родила, не они мене. Постоји време и место за јело, спавање, игру и ту нема компромиса. То је просто тако. Није сврха родитељства да му будеш роб, већ да направиш од њега честито људско биће са стеченим здравим навикама.“
Нисам стекла много истомишљеника у тим спонтано, заједничким окупљањима по парковима. Многима сам деловала чудно и клонили су ме се. И то сам разумела. Нисам причала, док ми се не постави питање. Твоје дете, твоја брига. Жао ми је да те слушам колико силно грешиш млада жено. Грешиш јер си га пустила да се баца по бетону и да те шутира јер није добио дваеспету лизалицу, грешиш јер си неиспавана зато што он не спава до један ноћу. Грешиш што му плаћаш лизалицама да буде добар према теби и другима. Грешиш јер му стално бришеш руке влажним марамицама. Грешиш јер га учиш да ће га сваки пас ујести, и свака мачка огребати. Грешиш што је гојазан, у пеленама са цуцлом, а има четири и по године и зуби су му црни од каријеса. Грешиш што му не даш да иде у песак да се не би испрљао, и на тобоган да ти не би морала да га хваташ, јер ће му се гузица прегрубо приземљити за твој критеријум. Онда ће плакати…а ти си остала без слаткиша у тој твојој торби са дезеном пачића. Жао ми те жено. Жао ми те јер знам у шта ћеш да се претвориш. У оно што никоме не прија. Чак ни том детету.”

 

Аутор непознат

  Categories:
  1. март 03, 20:22 #1 Stana Petrovic

    Svaka cast na tekstu,vratio me u detinjstvo koje je bilo kao bajka.Strasno je sto danas deca to nemaju jer ih roditelji drze pod staklenim zvonom ili su prepusteni sami sebi i jedini smisao u zivotu je nabaciti kul telefon i ….. mnogo drugih nebitnih stvari

    Одговорите на овај коментар
  2. март 04, 20:46 #2 Слободан

    Најтужније јесте то што су деца несрећна по овом систему. Ма није батина из раја изашла али чак су и моје генерације подизали по систему који нас НИЈЕ научио да свака акције има реакцију. Да све има последице. И понављам: Највећа је штета деци нанета. После кад одрастемо и видимо како све т не функционише по тим принципима, шта ћемо сад?

    Одговорите на овај коментар
  3. јун 05, 13:52 #3 orrori

    Ma, fantastično je to vreme bilo. U osnovnoj školi za četvorku u dnevniku nema igranja napolju, nema viđanja drugara 2 nedelje. Za psovku pred ocem, koji je psovao kao kočijaš i kome je to bilo smešno kad sam imala 3-4 god. , batine. Za 5.00 uspeh na kraju godine nagrada, hahaha… Jedva sam čekala da porastem. A onda sa 16 sex, droga, r’n’r i samoodbrana. Bajna vremena…

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.