Да ли сте параноичан родитељ?

 

Да ли сте и ви један од родитеља који се свакога дана пита где су границе разумне бриге за безбедност сопственог детета, а где почиње претеривање и презаштићеност? Јесте ли на prezмуци када треба да одлучите сме ли ваше клинче само у парк, у школу, у градски превоз? 

Ова тема у сталној је жижи интересовања медија, нарочито током последње деценије, откако модерно друштво све више почиње да личи на друштво параноје.  

Медијска хистерија 

Питате се због чега се данас чак и потпуни странци осећају дужним да вам попују о безбедности ваше сопствене деце?  Сматра седа је главни кривац – затрпаност медија страшним причама о злочинима и несрећама које се дешавају најмлађима. Иако је, на пример, Њујорк данас далеко безбеднији град него икада током протеклих пет деценија, људи су под сталним утиском застрашујућих новинских наслова, који, зарад привлачења читалаца шокантним садржајима, у први план стављају приче о злостављаној, отетој и убијеној деци, ширећи неоправдану хистерију.

Статистике заправо показују да су случајеви сексуалног злостављања веома ретки, чак и ређи него раније – шансе за такво нешто су један према милион – али то не спречава људе данас да у сваком другом пролазнику виде потенцијалног силоватеља и убицу. Најзад, свако друго лице са насловнице то јесте. У Британији, параноја је још израженија – свако ко ради или волонтира са децом данас мора имати проверен полицијски досије – од божићњег Деда Мраза па до родитеља који помажу при школи или бака које послужују на рођендану унуцима у играоници.

 Опкољена породица

Такође, осим губитка вере у друге људе, као и у своју децу, данашње родитеље карактерише и велики губитак поверења у сопствену способност да децу припреме за искушења која су, у својој младости, сами природно превазишли. Како је приметио Кристофер Лаш у својој књизи „Опкољена породица“ (The Family Besieged), савремени родитељи изгубили су веру у ауторитет над сопственом децом, а друштво у целини изгубило је жељу да верује родитељској компетентности када је у питању социјализација деце, што је све заједно резултирало инвазијом социјалног инжењеринга на традиционални породични живот.

Одрастање у четири зида

Тужна последица нестанка поверења међу одраслим становницима данашњих отуђених заједница, јесте окончање некадашње ере дечје самосталности. Многи данашњи родитељи са носталгијом се сећају својих детињстава, и времена када појам „сексуалног предатора“ још није био ушао у јавну свест. Родитељи би млађарију обично „избацили“ из куће одмах после доручка, поручивши им да се не враћају до ручка. Деца су се слободно кретала по свом комшилуку, пентрала уз телефонске стубове, прескакала зидове, завлачила се у мрачне подруме. Прихватала су слаткише које су им куповале бакице из суседства. Но, иако су свесни колико су таква искуства њима била драгоцена, они сами ипак се не усуђују да такве слободе дозволе својој деци. А основна разлика јесте у томе што њихови родитељи нису свакога дана заплашивани језивим случајевима који су се десили негде, некоме, иако су такви случајеви и тада постојали.

Чак их је било и више него данас. Размислимо о томе…

Зоран Миливојевић

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.