Да ли треба да умру да бисмо схватили колико су важни?

октобар 26 20:27 2016

Рођена 31. или 35. Понекад нам се чинило да 65. рођендан славимо Богзна који пут. Пунија жена, све до неке тачке носила је своје килограме као да ниједан није вишак. А онда су јој миришљаве кифлице, крофне, “да се не баци” храна дошли кичме. А и главе.

Увек је мирисала на свеже пециво, на домаћу супу, на млади сир. Сама би рекла да то њој душа мирише, а ми смо то прихватили здраво за готово, посебно ми дјеца. Јер, наравно да душа мирише, нема везе што нико не зна гдје је. “Ту је она, негдје између срца и желуца, зато је важно вољети и добро јести,” говорила ми је.

Она је била мој најдражи распуст, мој ручицама исплетен џемпер, моја велика спаваћа соба с намештајем боје труле вишње, купљен у првом салону намештаја у Градишци парама које је зарадила у Њемачкој на производњи платинасте дугмади (надам се да се то тако зове). Она је била моја љубав. Она је била моја другарица која је са мном сакривала чоколаде испод кревета да их друга дјеца не нађу. Она је увијек вољела мене највише на свијету, иако је око ње било још безброј дјеце. И чак кад ју је болест ухватила чврсто за руку, кад је постала сенилна, мене је препознавала у скоро свакој ситуацији.

baka-zagrljaj-starenje-620x350

Не знам како ви са својим бакама, али ми којима су тетке и баке у недостатку праве, биле најправије мајке, ми смо с њима биле најбоље другарице. А знате како ми људи с најбољим другарицама, с људима које волимо највише на свијету? Они нама почну да се подразумјевају.

Од своје 6. до своје 13. године, кад смо се и преселили код ње, сваки распуст сам била код ње. Моје Себаго ципеле, кофер с тек понеким комадом одјеће, јер је доста тога чекало код ње и с много књига које смо читале скупа. Сваке суботе ишле смо на пијацу, јер је она продавала сир и млијеко и јаја. Возиле се на коњским колима до града, а мени је то изгледало као да се у принчевој кочији возим. Сваког петка би ми рекла “Спавај ти, ћери. Рано устајемо. Враћам се ја док се пробудиш.” Али не. Можда нисам ни спавала. Понекад би ме пустила да и ја продајем, а за награду ме водила на ћевапе. Какав живот. Каква једноставна срећа.

Далеко од тога да је све било идеално. Али сад, овог тренутка, бирам да све што се с њом икад десило гледам само кроз призму оног лијепог.

Почела је да ми се подразуева.

Одвео ме факултет.

Одвели ме људи. Жеља за дружењем, за неком новом енергијом, за бјежањем од те куће у којој је све мирисало на туђе одласке. Какав безобразлук с моје стране мислити да ће бака живјети заувек и сачекати да ја то све тако обавим, па да јој се појавим с бебом у наручју, бебом коју је толико жељела да види, и кажем:”Хеј, ево сад сам дошла. Сад имам времена за тебе. Пожелила сам те се, само мали ми је дан. Нисам имала времена за тебе.”

Умрла је. И сад док ово куцам, док куцајући по тастатури покушавам да ставим све на једно мјесто, не могу да прихватим ту чињеницу. Моје баке више нема.

Умрла је два дана након што сам ја родила Лолу.

Ја нисам имала времена ни да одем на њен посљедњи испраћај с ове земље на којој су је у једном тренутку сви заборавили и дали да се о њој брину често љубазне тете у старачком дому. Нисам имала времена, јер сам држала свој нови живот у рукама. А претходно га нисам имала, јер сам се бавила својим животом.

А толико пута ме назвала својим дугим прстима, избораним на свим могућим мјестима, једва се сналазећи с тоуцх екранима само да ме пита како сам. Боже, колико пута ми је била досадна, напорна. Колико пута се нисам јавила. “Боже, бако, па шта хоћеш недјељом ујутру?”

А сад, сад бих дала све да ме назове недјељом ујутру и пита како је Лола. Како би се њих двије вољеле. Такву љубав свијет не би запамтио.

И не постоји та суза, тај текст, не постоји тај букет цвијећа, то гледање у неку од њених фотографија, које ће попунити тај бездан из којег још мирише њена душа.

Немојте бити као Бранкица.

Људи имају рок трајања. Чак и они које волимо највише на свету.

Будите с њима док су ту. И не дајте да се почну подразумјевати.

Јер кад оду, заболиће вас тамо између срца и желуца. А та бол ретко кад престане.

 

Извор: http://www.krempitushka.com/

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.