О баби и њеним плановима
Ја уопште не знам зашто ми толико дижемо галаму? Нико нас није мотком терао да идемо у професоре, већ смо сами похрлили тамо да просипамо памет и знање које смо већ ионако јако скупо платили. Па већ смо тад могли да наслутимо да од тога ништа добро не може да испадне. Учи ћерко, школа ће ти се исплатити. Јесте, исплатила ми се. Само се Ћори више исплатило што је на време почео да шверцује бензин. А и Маја отишла у фризерке и ено је сад летује на Ибици, а ја у Прчњу.
И ја, будала, слушам бабу. Мени је лично баба крива.Само што је она то учинила елегантно, без мотке. Каже својевремено :”Да завршиш факултет, па да будеш госпођа професорка. Стално дотерана, радиш у топлом, свој газда, за жену је то идеално јер ради кратко и може да се посвети деци.” Супер је она то све испланирала, већ ме и удала и породила и запослила, само је то мало другачије изгледало.
“Госпођа професорка” је обилазила градским превозом прво четири године сва жива села и засеоке у околини, дотерана у фармерке и џемпер, омотана шаловима и с три капе зими јер “хармоника” којом се превози има поцепану средину па мало пирка ветрић кад се возиш. Добила је и сина по бабиној заповести, али, авај, после 3 месеца је већ морала назад на посао, јер неће да чувају место, а сталног посла ни за лек. Онда прво подоји бабино праунуче па трк на посао 15 км у једном правцу, па учи децу да је образовање оно што им је вредно у животу, па дуж оних 15 км назад: “Ћао, Мајо, што ти је добра боја!“ “Да, сад смо се вратили са Копа. Мало да се разонодимо за викенд”. (У фризерке сам требала да идем). Па кући опет код бабиног праунука, на мајчинску дужност. Коме треба породиљско, то је тако ПАСЕ. То госпође не раде. Онда је, коначно, почела да ради у градској школи. Јес, па то смо чекали. Сад фризура, комплет и за 10 минута цупкајућим ходом смо на послу. Ахахаха! Мало сутра.
Фонд за фризуру пресуши већ два дана након плате, штикле нису пожељне јер се по школи убије једно пар км дневно, због сјајног нам распореда, а и повремено ваља потрчати за неким одбеглим ђаком (Радоване, запамтила сам ти онај спринт до Хале спортова до краја живота). Деца могу да ме гледају кући, али ја у њих немам кад.
Измислили су, баба, којекакве паметне ствари, од кад сам се ја уврстила у госпође по твом наговору. Тако, на пример, ја морам да напишем извештај сваки пут кад Милан реши да опали Горану кокавац, јер је то насиље (рекла бих надамном, ал’ ‘ајде сад). И то што је Миња сасвим случајно рекла наставнику техничког да се носи сам исто ја испаштала (о , какав је то извештај био!). Деца, шта ћеш. А кад завршим да извештајима крећем са плановима, акционим и месечним, припремама (детаљно израженим по нивоима и способностима ученика, усклађеним са њиховим интересовањима. А оно брдо тестова за 5? Ух, то морам ујутру, јер ме сад чекају часови у приватној школи. Рекао ми је Министар да морам да се снађем и зарадим додатно, мада сам ја то већ одавно схватила. Чек, чек, децо, а шта ћемо за вечеру?
Јао што ме жига нешто у леђима. То мора да је од оног дивног малишана данас што ме је поткачио лактом три пута док је ударао другарицу иза мојих леђа. Како шта сам ја радила у том тренутку? Па лепо сам му објаснила, да не повредим његову танану душицу, да није лепо да удара другарицу у ребра и замолила га(да) да (ух што ми не ваља тастатура, дуплира) оде до педагога да поразговара ако има неки проблем који жели да подели са њим. Шта ми је рекао? “Ма немој, ти ћеш да ми кажеш?” Сад ћу ја да кажем твом разредном па нек’ и он мало пише извештаје.
И тако, баба, да скратим. Није као што си ти мислила и после Тита Тито. Да л’ се сад преврћеш тамо или опет имаш неку доскочицу, не знам, само знам да ми рата за кредит стиже за пар дана, да су кола у гаражи јер на Ћориној пумпи не дају на почек (да, баба, Ћориној) . ‘Ајд’ сад гледај и не веруј.
Љуби те твоја госпођа.