„Данас би овакав наставник сигурно био ухапшен”

фебруар 18 14:27 2017

Замислите на тренутак живот без мобилних телефона. Шта бисте, питам их, радили месец дана без смс порука, фејса, инстаграма, компјутерских игрица, слушалица забодених у ушну шкољку и осталих чудеса? Средњошколци размишљају тренутак-два а онда испаљују шлајфну, може бити, потпуно неочекиваних одговора.

Дружење би им, веле, било квалитетније… Више би времена проводили на чистом ваздуху… Шетали би крај реке… Читали књиге…
Да, да – овако зборе припадници данашње “смс генерације” када на тренутак замисле живот без мобилних телефона исл. А да ли вам неко брани да читате књиге, шетате крај рекe? – питам их директно, без околишења, помало реско.

Слегање раменима, замишљени погледи, чуђење, знакови питања који се сударају у ваздуху… Наравно да им нико не брани – одговарају напослетку.

Ситуација је, дакле, гора него што сам мислио – констатујем нешто касније док уз шољу кафе сређујем утиске са часа. Клинци су исувише слаби да би се одупрли ропству. Модерне технологије су их оробиле и дефинитивно узеле под своје. Или је у питању то – или су припадници “смс генерације” ојачали у властитој тврдоглавости па једноставно не теже одупирању потреби да робују савременој технологији.

Охрабрујуће је с друге стране то што данашња младеж бар поседује свест о добровољном ропству – што је, признаћете, добро. Мислим, добро је то што клинци уопште поседују свест да робују “андроиду”, “фејсбуку” итд, јер та свест на концу може прерасти у окидач тоталног обрта. Циљам на тренутак када ће клинци коначно схватити да је зауздавање потребе за типкањем испразних порука за време часа, предуслов њиховог опоравка. У антрополошком смислу, дабоме.

Да ли је у питању утопија?

Признајем, моја (назваћу је) „аудио-видео-касеташка генерација”, за разлику од данашње “смс генерације”, робовала је утопијским маштаријама. (Но, не и технологији). Неки од нас се још увек нису отарасили тога – што је директно убацивање клипова у точкове теорији Расела Џекобија о крају утопије.

Веровали смо да ће Југославија бити моћна држава у будућности; Да свет неће склизнути у дистопију орвелијанског типа; Веровали смо да ће људи колонизовати Марс; Да никада нећемо престати да читамо Команданта Марка и Загора; Да ћемо постати корисни чланови друштва у којем неће бити сиромаштва…

Свеједно, критичари претходног система упорно ће махати прстом како је нашу генерацију (из седамдесет и неке), систем прилично индоктринирао. (Ако се циља на идеологију братства и јединства – онда бих такву индоктринацију пожелео свакој наредној генерацији. Енде.)

Насупрот томе, данас је владајућа идеологија флуиднија и неухватљива за припаднике “смс генерације”. Да невоља буде већа, и родитеље данашњих ђака ретко занима природа владајуће идеологије – што је, рецимо, далеко опаснији вид индоктринације. Незнати и немати ширину – то је по свему судећи суштина духа времена. Битно је да познајеш конкретан рад на парче који ти обезбеђује месечну цркавицу неопходну за подмирење основних потреба – и то је све што треба да знаш. А кад ствари већ тако стоје, онда је сасвим логично претпоставити да је продукт данашњег образовања – знање на парче… Знање ослобођено ширег сазнајног контекста…

Да ли је то смисао и дуалног образовања које се помпезно најављује у Србији?

Ваљало би с друге стране размислити о потенцијалној вези стратегије заглупљивања широких народних маса и систематског уништавања државног образовања кроз деградацију наставничког кадра и ауторитета просветног радника. Да ли је образовању (у Србији) намењена улога пуког произвођача лако замењивих радника оспособљених да врше ад-хок послове? А ту је и паралелни процес репродуковања друштвених елита унутар васпитно-образовних установа приватно-комерцијалне провенијенције. С друге стране, проницљивом оку већ сада неће промаћи контура будуће класне поларизације у овој земљи. Или, колико се новца у „глобалном селу” издваја за наоружање, а колико за основно образовање? И где су у свему томе овдашњи школарци?

Робујући модерној технологији (која сасвим извесно поседује и позитивне стране), они заправо губе способност концентрације. Непродуктивна пракса „чепркања” по телефону, у распону од компјутерских игрица, преко фејсбука до јутјуба, онемогућава већини ученика конструктивнији допринос часу. Последица је незаинтересованост („морам у тоалет?”), која убрзо потом прераста у неугодну равнодушност („можемо ли да изађемо пет минута раније – биће гужва у пекари?”) – да би се на крају све то трансформисало у основно непоштовање ауторитета просветног радника („само да поједем ово!”).

Мобилни телефони и пекарске ђаконије – то су уједно истински симболи недисциплине која у крајњој линији води незнању.

Као да је јуче било, видим нашег разредног старешину (иначе наставника српскохрватског језика), како нас упошљава преписивањем некаквих књижевних критика из читанке, само да би он на миру прелистао Вечерње новости. Атмосфера је као у зен-будистичком храму. Једино се с времена на време зачује шушкање новинског папира – када наставник окрене страну. Идилу прекида Сафет који први у одељењу поседује вокмен и који се одлучује на суицидни корак преслушавња касете Синана Сакића на часу најстрожег од свих строгих наставника у школи. Наравно, покушај пролази неславно. Видевши га са слушалицама у рејону ушних шкољки, разредни баца новине и разрогачених очију из којих севају муње граби Сафета за ревере те га подиже са столице тако да овоме ноге остају да висе у ваздуху. Толико га је дрмусао да Сафету више никада на ум пало није да користи вокмен у радијусу од три километра около школе. Једини који је слушао транзистор на часу био је, погађате већ, наш разредни старешина. И то само када је на радију емитован пренос седнице Савеза комуниста.

П.С. Данас би овакав наставник сигурно био ухапшен, док би га штампа, вазда жељна сензационализма као гладан ученик жу-жуа, данима развлачила по црним хроникама. Истина је, међутим, да смо и поред све те строгоће умели да исправно (хоћу рећи писмено), напишемо састав из српскохрватског језика. О пекарским ђаконијама и мобилним телефонима нисмо имали времена да размишљамо.

Наставиће се…

Аутор: Борис Јашовић

  1. мај 26, 22:05 #1 Jole

    Sam rečnik u ovom tekstu govori koliko je autor zaglavljen u prošlosti i koliko je njegovo mišljenje irelevantno…

    Одговорите на овај коментар
  2. јул 13, 01:14 #2 Дуле

    Великим делом се слажем, а додао бих да деца данас скоро да нису способна за неки конструктиван разговор. На било коју тему. Чуо сам да узбуђено причају о неким ликовима. Кад сам питао ко су они кажу јутјуберке. Шта је то? Не умеју да објасне као ни разлога зашто су им они важни?

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.