Данас сам плакао. Данас је мој син Урош добио сведочанство о завршеној основној школи

Данас сам плакао. Данас је мој старији син Урош Рајић добио сведочанство о завршеној основној школи, врло добар успех.

Успешни ученици су добили награде и признања за своје успехе, а онда је директорка школе замолила за пажњу да би сви чули једну причу, тада је прочитала име мог Уроша и рекла да је добио посебну награду за племенитост јер је четири године обилазио, помагао и дружио се са болесним другом који није могао да долази у школу, већ је био на посебном програму школовања код куће. Данас је његова мама узела његова сведочанства. Онда су ми кренуле сузе, и сада плачем, мој Урош је добио признање за људскост.

У истом тренутку сам се ужасно стидео себе и био поносан на њега, на то што је полако од њега постајао човек. Причали смо хиљаду пута да није важна победа и медаља, већ часна борба. Овог пута важна је победа, победа људскости и другарства! Тешко је бити Србин, Хрват, Мађар… али је најтеже бити човек! Хвала ти Уроше на свему што си ме научио у животу и настави истом стазом, сигурно је једина исправна. Извини што ово причам свима, воли те твој тата.

Дејан Рајић