Deci se u 21. veku – ne prigovara

maj 25 13:53 2018

Parkovi su namenjeni deci i deci je mesto u parkovima. Da je parkova premalo, svedoči činjenica da su prepuni, a na jednu spravu, posebno ako je neka nova, neobična i “kul” u redu ponekad čeka i njih desetak.

Jedne večeri nakon što smo se u obližnjem kafiću počastili palačinkama, svratili smo do novog parka da vidimo što se nudi. Dece je puno pa moja starija, alergična na gužvu vrti oko parka krugove na romobilu, dok mlađi, još premali za bitke, spava u kolicima. Sestričina odlazi  da se igra.

Nakon nekoliko minuta do mene dopire neki zvuk, ide mi na živce, no ne okrećem se jer razgovaramo. Ali nešto stalno iritantno udara, sve učestalije. Napokon se okrenem i vidim tri klinca od oko 6 godina kako udaraju vratima na ulasku u parkić koji ima ogradu. Nabijaju i nabijaju. Razmišljam da li da reagujem. Ako odem tamo, šta da ima kažem? Da prestanu? Tamo ima još 50 drugih roditelja, pa me “hvata” onaj dobro poznati efekt pod nazivom, “neko drugi će”.

No, nije to jedino što me sprečava. Pitam se opet, gde su roditelji? Možda će oni doći do dece i reagovati, samo što još nisu čuli. ali roditelji se ne pojavljuju. Ne želim da se mešam u tuđa posla, pa ostavljam odgovornima za decu da ih disciplinuju.

I na kraju, evo što me još sprčilo. Danas ako prigovoriš tuđem detetu, ma šta ono radilo, ne prođeš baš najbolje. Jer deci se u 21 veku ne prigovara. Ako opomeneš tuđe dete, iako mu majka ili otac sede dva metra dalje od njega i prave se ludi dok ono pravi gluposti, možeš dobiti bukvalno pesnicu u glavu.

Ko si ti da odgajaš tuđu decu pored majke i oca?! Ko si ti da digneš glas na tuđe dete? Ima ono onoga ko će da diže glas! Ova dečja nedodirljivost kreće danas još iz vrtića, pa se proteže u osnovnu školu gde se deci valjda više ne sme zaključiti trojka, da bi kulminirala u srednjoj gde svi moraju dobiti ocene koje žele kako im snovi o boljoj budućnosti ne bi bili srušeni.

Skrenuh s teme. Uglavnom, zbog svoje sigurnosti i tromosti odlučila sam da ne odgajam tuđu decu. A ta tuđa deca su napokon postigla ono što su valjda htela. A to je da je sa novih vrata na novoj ogradi novog parkića, otpala kvaka. Klinci stoje kao ukopani, odjednom više nemaju volju da udaraju vratima. Jedna žena, za koju smo sumnjali da je mama jednom od njih, (ili svima) stoji dva metra dalje i okrenuta leđima tipka po telefonu.

Ogovaramo je zdušno, ali žena na kraju samo nezainteresirano krene (i dalje zureći u telefon) prema drugom delu parka, pa shvatimo da ipak izgleda nije ničija mama. Kriva je jedino za neodvajanje od mobilnog. Nakon par minuta pojavljuju se dva oca. Jedan kupi kvaku, drugi traži šraf po podu. Ne čujemo govore li išta deci, ali ako i govore to je verovatno “ne uzrujavajte se”.

Možda su i pronašli šraf, nemam pojma, ali naguraju nekako kvaku uz malo junačkog nabijanja i rešili su posao. Možda baš i nije kao što je bilo, ali šao sad, vrata se mogu otvarati, nisu deca kriva za ovu malu nezgodu. Zašto je to bilo potrebno? Zašto se igrati udarajući vratima parka i po kvaki, kada su igračke za decu u parku?

Onda me još muči pitanje do kada je deci mesto u dečjem parku? Na spravama gde su u redu čekali klinci od tri do pet godina, među njima su i dve devojčice od jedno 12 ili 13 kojima su klinci prespori. Ne mogu da dočekaju da se popnu po stepenicama, prošetaju po mostiću i spuste se niz tobogan jer su za njih jednostavno prebrze. Nije da ih guraju, ali klincima stvaraju nervozu i pritisak, koliko god se mame ovih malih penjača trude da se oni penju polako i da ne žure zbog nikoga.

Jednom sam u dečjem parku videla hrpu srednjoškolaca kako “vise” na penjalici. Na tom potezu postoje tri parka u nizu i ne treba ni spominjati da su svi roditelji i bake izbegavali taj u kojem su njih petorica vikali i vređali. Uveče pak u tim parkovima uništavaju sprave, piju i ostavljaju hrpu smeća.

Komunalni policajci koje finansiramo i koji uvek imaju jednu te istu priču “premalo nas je a posla previše”, po običaju spavaju. Očigledno je jeftinije promeniti klupicu ili spravu svako malo, nego poslati nekog u inspekciju.

Ti koji su do jučer razvaljivali kvake, danas čupaju cele sprave i niko im ne može ništa, jer su od malih nogu naučeni da “ne trpe ničije gluposti”. Tokom noći ih ne vidimo pa nas samo ujutro u parku dočeka njihovih ruku i noćnih provoda delo, a tokom dana, ako nas počaste svojim prisustvom, ostaje nam jedino lagano produžiti korak iz parka.

Izvor: Dječja posla

  Article "tagged" as:
  Categories:
  1. maj 29, 13:21 #1 Gricko

    PItam autora teksta koji se nalupetao, koliki je broj komunalnih policajaca potreban da “prevaspita” ovoliki narod? Da li smo spremni da “ih plaćamo” za ovoliku nekulturu i nevaspitanje koje vlada?
    Lično prigovaram kada god je potrebno makar bio i “121. vek”, ne interesuje me.
    Vrlo često prigovorim detetu koje nestrpljivo krene da udara po tasteru semafora dok čekamo da pređemo ulicu. Ne psujem ga, ne prozivam mu “majku majčinu” jer nije moj nivo a što je najvažnije, uvek sam dobila samo pozitivnu reakciju deteta na moje prigovaranje objasnivši mu da nam polomljeni taster ništa ne vredi ili da nam taj taster treba i sutra kad prelazimo ulicu… ili slično.
    Po meni, to je to “dodatno” vaspitanje koje odrasli treba da pružaju deci na svakom koraku u bilo kojoj situaciji.

    Odgovorite na ovaj komentar

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.