Vrištanje bez reda i motiva, ljutnja na sve i svašta i već na prvi pogled znala sam da ga muči nešto što još ni sam ne može da razume.
Mnogo puta mi kroz glavu prođe ona misao koja je i sve vas, mame, jednom utešila – onaj plač i frustracije kada dođete kući i vaše dete – ono dete koje se do tada satima na miru igralo i bilo dobro, podivlja čim mama bane na vrata. I to podivlja do te mere da se zaista pitate je li bilo bolje da uopšte niste ni došli.
Ali ne, već su nam otvorili oči da su deci njihove mame kante za njihove frustracije, a mom je detetu je juče trebala ne kanta, već kontejner. I kada je kontejner konačno došao dete nije imalo druge solucije nego da ga napuni svojim frustracijama do kraja. Do vrha. Ali srećom, mama zna, dete se samo želelo rešiti svojih frustracija. Dete je samo želelo da mami kaže sve i u njoj nađe tu utehu koja mu treba.
Nakon još jedne u nizu crevne viroze, nakon nekoliko kontingenata promenjene posteljine i izribanih podova i nekoliko dana životarenja na dvopeku i štapićima, mom je detetu doslovno bilo svega dosta. I kao šlag na njegovoj torti mama koju je toliko čekao da joj ispriča baš sve, nije došla, a mrak je već odavno pao.
Da nisam ranije znala da je to uobičajen način kojim se trogodišnjak suočava sa svojim mini demonima i tako traži željenu utehu, ja bih juče možda istog časa zaista izašla van ili bih poludela zajedno s njim, ali znala sam i znam za ubuduće – frustracija koju deca ispoljavaju u prisustvu svojih majki nije zlonamerna i razmažena epizoda – to je samo njihov način da nam kažu koliko smo im potrebni.
A moje je dete juče trebalo svoju mamu – da mu napravi sendvič, da mu bude rame za plakanje za sve što ga je frustriralo, da izbaci sve svoje emocije koje su ga gušile iz minute u minut sve više i više sve dok mama konačno nije došla.
Vrištanje bez reda i motiva, ljutnja na sve i svašta i već na prvi pogled znala sam da ga muči nešto što još ni sam ne može da razume. I mic po mic, korak po korak, suza za suzom, konačno smo došli do izvora njegovih frustracija. I glad koja ga je morila, i brat koji nije s njim hteo da slaže kocke i tata koji je mislio da je baš sve u redu, sve je to zaposelo dete koje je pritom ćutalo, gledalo vani sve veći mrak i zabrinuto čekalo svoju mamu.
Ako sam ikada proklela to pomeranje sata bilo je to juče jer je u mom detetu taj sat kasnije stvorilo paniku koju više nije mogao da izdrži i kada je mama konačno došla sve je izišlo na videlo.
Srećom pa znam da deca svoje frustracije u blizini svojih majki rešavaju baš tako, glasno i strasno, baš kao da istresaju svoje smeće u jedinu kanticu u koje ono stane, u svoju mamu. Srećom pa znam i baš zbog toga što sada znam, mogla sam mirno pričekati da istresanje prestane i da ga na kraju njegove histerije samo čvrsto, utešno zagrlim.
“Mama je stigla. Mama će uvek tebi doći. Daj mi da ti sada dam poljubac u tu tvoju suzu”. I odjednom je sve, baš sve u redu.
Izvor: index.hr