Дечије психолошке реакције на развод брака родитеља варирају у зависности од три фактора:
– квалитета њиховог односа са сваким од њихових родитеља пре раздвајања,
– интензитета и трајања родитељског сукоба, и
– способност родитеља да се фокусирају на потребе деце у току њиховог развода а и касније.
Прва дечија рекације је одбијање да прихвате такву ситуацију. Одбијање да прихвате развод својих родитеља је типично за млађу децу и то се обично огледа у дечијим фантазијама које износе о помирењу својих родитеља. Након прихватања развода као једине могуће истине, деца почињу да се брину. Млађа деца се често плаше да се родитељи и од њих могу „развести“ или једноставно изражавају бригу да ће бити напуштени од једног или оба родитеља. Овакву ситуацију код деце родитељи често могу да погоршају окривљујући другог родитеља за развод испред детета, оговорајући другог родитеља на рачун његових родитељских способности на пример „ево, заборавио да те преузме из школе“ или како „не уме децу нигде да изведе“ и сл. Ако деца немају „дозволу“ да имају добар однос са другим родитељем или ако сматрају или тумаче ситуацију да треба да се „припазе“ једног од својих родитеља у току развода и након развода, велика је претпоставка да ће деца имати осећање подељене лојалности између родитеља и уздрмано базично поверења а у крајњој линији могу постати удружени са једним родитељем против другог.
Kао једна од типичних реакција деце на развод јесте и преокупација информацијама. Деца ће желети детаље о томе шта се дешава и о томе како ће то све утицати на њих. Kомуникација од стране родитеља мора бити једноставна и прилагођена детету и његовом начину размишљања.
Бес и агресија према вршњацима, према сестрама, браћи и родитељима такође, може бити једна од последица развода. Непријатељство деце према родитељима често се усмерава на родитеља који се сматра кривим, обично је то родитељ који инсистирао на разводу. Непријатељство окренуто према себи код детета може да изгледа и као депресија код деце. Депресија код деце након развода је честа и може се манифестовати на различите начине: као успореност детета, са присутношћу поремећеног сна или поремећеним начином исхране, самоповређивањем (ово је типично за адолесценте и сл. )
Kада су деца мала, она могу регресирати у понашању на неки нижи развојни ступањ, посебно у говору користећи бебећи говор или, рецимо, могу почети опет да мокре у кревет, или на под и сл. Kарактеристично је и то да ће се деца често понашати на начин који родитеље приморава на интеракцију, било негативну било позитивну.
У покушају да преживе непријатељско расположење међу разведеним родитељима или онима који су у процесу развода, деца често заузимају страну једног родитеља и то оног са којим су тренутно. Ово може да се манифестује одбијањем да разговорају са другим родитељем ( чак и преко телефона као што је у већини случајева код млађе деце) или одбијањем да поделе своје време са другим родитељем. Адолесценти се чешће понашају на сличан начин на који родитељи поступају један према другоме.
Укратко, очекујте да ће деца тестирати родитељску лојалност, присиљаваће родитеље на разне интеракције не желећи развод, изражаваће љутњу поводом развода, одбијаће да иду са другим родитељем и слично што говори да ће покушавати да искористе своју моћ детета у датој ситуацији.
Аутор текста: Мирјана Марковић, психолог
Извор:http://www.decijapsihologija.rs