Дете у служби величања родитељског ега

октобар 05 21:55 2017

Негде између прве и друге године, детету постаје јасно да није део мајке, и почиње да осећа сласти слободе, нових вештина које увежбава, нових искустава која долазе из истраживања света.

Осећа велико уживање у томе да показује шта све уме. То су моменти када родитељи по први пут јасно виде како настаје личност детета, независна од њих. И у тим моментима (који се продужавају годинама касније), родитељи осећају понос, дивљење, радост што гледају то предивно ново биће у настајању. У таквом погледу својих родитеља, дете добија поруку да је начин на који себе испољава океј, и да је баш такво вредно љубави и прихватања. Родитељима ово није лак период, јер поред дивљења које осећају, истовремено морају да дете, са пуно љубави, суоче са реалношћу у којој није савршено и свемоћно.

Међутим, неки родитељи ће избећи овај моменат реалности, и наставити да идеализују дете, величајући његове особине и вештине. Овде је дете у служби величања родитељског ега, чиме се прелази здрав моменат дивљења – родитељи не виде и не прихватају дете онаквим какво јесте, јер однос не успостављају са дететом већ са идеализованом сликом о њему. Дете није независна особа са својим специфичностима и животним путем, већ пројекат, објекат њихове потребе или амбиције. На тај начин му постављају задатак да мора да буде: најбоље, најспособније, најлепше, најпаментније, најпристојније итд. И дете тада има две опције: да буде стварно, несавршено и рањиво, и да изгуби љубав својих родитеља, или да покуша да буде оно што се од њега тражи и тако буде прихваћено. Бирајући ово друго, продаје себе за љубав.

Логичан избор који ће направити готово свако дете под таквим околностима.

Дете има две опције: да буде стварно, несавршено и рањиво, и изгуби љубав својих родитеља, или да покуша да буде оно што се од њега тражи и тако буде прихваћено. Бирајући ово друго, продаје себе за љубав.

Нарцистичка повреда лежи у томе што није важно ко дете јесте. Важно је ко треба да буде. Ово је збуњујуће и болно искуство, јер дете креће брижљиво да гаји лажну слику о себи, коју често носи до краја живота. Слика о себи је од животне важности, све се врти око тога како ће га људи доживети, хоће ли бити успешно, лепо, интелигентно или супериорно на неки други начин. И тако док не заборави ко је заправо.
У њиховим животима, све се врти око постигнућа. Толико су заузети доказивањем своје вредности, да пропуштају да осете радост, љубав и повезаност са другима. Типичне њихове карактеристике су перфекционизам, лажни осећај свемоћи, ригидни понос, опседнутост собом, процена себе преко спољних постигнућа (пословна, интелектуална, материјална, физичка итд.). Очекују често од себе да знају без учења, да успевају без рада, јер су специјални, другачији, савршени, “изабрани”. Обичност је увреда. И живот им тако функционише неко време, док му таква слика о себи пролази, док добијају поштовање, дивљење, прихватање, док имају следбенике.

Перфекционизам, лажни осећај свемоћи, ригидни понос, опседнутост собом, процена себе преко спољних постигнућа.

А када се слика о себи доведе у питање, онда долази до слома самопоштовања. Некад се осете „раскринкано“ , као да је свима очигледно колико мало вреде. Изнутра осећају празнину, стид, болни осећај усамљености, безвредност, немогућност да се покрену у раду и активности. Јављају се и депресија, психосоматска обољења, анксиозност, лом самопоуздања и самопоштовања.

Нарцистичка тема подразумева живот у сталним осцилацијама између ова два стања: осећаја моћи и супериорности, и колапса, безвредности, урушеног самопоштовања.

Односе ће увек обележавати одмеравање моћи. Друга особа ће бити процењивана, критеријуми ће бити високи. Ако оцене да су нашли особу која испуњава њихове критеријуме, такав однос ће у почетку личити на испуњење сна – две душе које су се коначно нашле, судбински сусрет, стапање, велике речи и планови. Док не крену да клецају ноге односа саграђеног од узајамних пројекција. Тек онда ће кренути право упознавање и, уместо здравог разбијања илузије о партнеру и усклађивања на реалнијем нивоу, десиће се драматично обезвређивање особе и односа.

Све врти око супериорности и инфериорности, идеализације и обезвређивања, контролисати и бити контролисан. Често мисле и осећају “црно или бело” – други је или сјајан или безначајан. И није да особе са овом темом не воле. Воле, али онако како знају, управо онако како су и њих волели – условно. Тешко ће заиста да отворе срце за друго биће, независно од њих, које долази у пакету са својим несавршеностима – јер то ни сами некада давно нису добили. Други ће се поред њих осећати суштински невољено, а често и као објекат, искоришћено, празно, обмануто, изиграно. Јер, други су увек „у функцији“ остваривања сопствених потреба, док се осећања и потребе других мање узимају у обзир. Саосећање и уопште спремност да се ставе у кожу друге особе је ретко. Пошто себе опажају као посебне, дају себи за право да очекују много од других, без потребе да и сами дају (а када то пожеле, пошто немају развијену емпатију, не могу да осете шта је партнеру потребно, тако да дају оно што мисле да свима треба – баш оно што њима треба).

Није да особе са овом темом не воле. Воле, али онако како знају, управо онако како су и њих волели – условно. Други ће се поред њих осећати суштински невољено, а често и као објекат, искоришћено, празно, обмануто, изиграно.

Људи са јачим нарцистичким тенденцијама ће отворено другима манипулисати, чак се играти са њима, без гриже савести – јер постоје само они, без свести о осећањима другог људског бића. Тешко ће преузимати одговорност за своје грешке или несавршености – уместо тога ће окривљавати и потцењивати друге. Међутим, иако делују снажно, испуњено, успешно, самозадовољно и изнад других, други су им заправо преко потребни – да би у њиховим нашли дивљење и поштовање, без чега се сламају и губе смисао.

Осећања су присутна у телу, али су негирана и обезвређена. Нека осећања ће показивати, али ће се испод ипак осећати да ту нешто фали, неће деловати стварно, аутентично. Оно што ће их увек емотивно дотаћи и изазвати бурну реакцију је „повреда њиховог поноса“. Често осећају завист и љубомору, јер испуњења и мира са собом нема. Како ће га и бити, кад се са свима пореде, а увек ће бити неко ко је „бољи“. Што их истински боли, на дневном нивоу, јер је њихова слика о себи толико крхка да зависи од сваког поређења.

Мушкарци ће обично имати изражен телесни моменат поноса и надмоћи – било кроз истакнуте „напумпане“ груди и рамена повучена уназад, било кроз магнетски привлачан, продоран поглед. Жене ће пленити својим женственим карактеристикама. Оба пола ће деловати харизматично, шармантно, зрачиће самопоуздањем. Ипак, доња половина тела ће бити доста слабија – несигурне ноге и закочена карлица. Иако на први поглед људи са овом структуром могу да изгледају савршено, они заправо немају прави контакт са телом. Јер, и тело им је само објекат у функцији: користе га да пројектују другима савршену слику о себи. Дисање је утишано, како би се утишале и емоције. Живе у глави, одакле могу боље да контролишу себе и друге. Сексуалност делује живо, активно заводе, али се заправо никада не препуштају и не доживљавају дубински ужитак и повезаност са другом особом – јер, у препуштању је рањивост. Секс користе више механички, у сврху освајања. Потреба за моћи је јача од потребе за задовољством.

Људи са овом темом пате јер не живе и не осећају себе, мир и испуњење, ма колико се трудили. Да би се развили (уколико то пожеле), потребна им је помоћ да скину маску. Тај процес ће доживети као ноћну мору, јер у њиховој фантазији – осим те сјајне слике коју пројектују другима – немају ништа. Они су ништа. Управо кроз тај осећај унутрашње празнине треба да прођу, признају осећај суштинске безвредности од ког беже цео живот, прежале дечју фантазију о „посебности“ и полако крену поново. У изградњу свог правог идентитета, који је у складу са реалношћу. А у тој реалности, нису ништа више (ни мање) специјални од било кога другог. Када науче да прихвате истовремено своју посебност и величанственост, а са друге стране рањивост и несавршеност, научиће коначно шта значи волети целог себе, а онда и друге. Не обожавати, не уздизати, већ волети, земаљски, реално, из срца, и без услова. Такве какви јесмо, сви ми, смешни, дивни, глупи, блистави, обични, уморни, енергични, банални и ванвременски, и све то одједном.

Оно што их је ужасавало, да буду „само један/на од“, је управо лек – освешћивање сопствене „обичности“, рањивости и људскости је то што коначно доноси повезаност и љубав, за којом дубоко чезну.

Извор: Тамара Видовић, телесни психотерапеут

  Article "tagged" as:
  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.