Дирљива прича једне унуке: Бако увек си била у праву. Само буде касно.

август 26 22:14 2016

Бако, срећан рођендан! Ово је поклон са закашњењем. Али навикла си ти да чекаш, сама испред капије са оним округлим прозорчетом кроз који провучемо руку да откључамо капију кад долазимо код тебе, који још само код тебе постоји. Иако су твоја врата увек отворена за нас.

majka

Седиш у свом омиљеном буџаку испод полице са телефоном. Чекаш и надаш се, увијена у своју кућну ’аљину, како ти кажеш, са обавезном марамицом у џепу, којом бришеш сећања и трудиш се да будеш весела кад ми дођемо. Наравно, цео ручак је спреман, са обавезном супом коју нико не кува као ти, јер тешко је скувати „бабину супу“.

За то треба пуно мудрости и љубави, пуно година посвећености и вештине. После тога иде и главно јело и све по реду, ти увек имаш нешто већ спремно што нас чека и доносиш већ седмо јело док се ми давимо у храни и не можемо више а хтели бисмо. Ипак, ти нас још једном питаш да ли смо се проштудирали и да ли смо сигурни да нећемо салату, јер не дај боже да смршамо сто грама.

На крају наравно долазе луфт крофне, по њима ћемо те памтити, бако.

И по времену кад си нас чувала све петоро одједном и остала мирна кад смо се тукли међу собом.
И по томе да никад ниси ништа тражила, а долазила да нас чуваш и по киши, и по снегу, и по сунцу. Још увек нам одзвањају твоје речи кад си нас тужила код маме:
„Љиљо, ова твоја деца ништа не једу – за доручак чоколаде, за ручак бомбоне, а за вечеру буре Аурокрема“.
По твом озареном лицу кад нас дочекаш на капији, а увек си нас и испраћала до ње, јер ако нас не испратиш, као да нисмо ни били, као што ти кажеш. И кад правиш палачинке а нико не стигне да дође, а ти си тужна и онда даш децама на улици, као што ти кажеш. Знај да и тад мислимо на тебе, али проклете обавезе увек се испрече, никад не престају, кажеш да разумеш и то, само одмахнеш руком, мислећи како у твоје време то није било тако.

Само ти за нас чуваш нове пешкире и постељину већ годинама, да имамо, кад се удамо, иако тај дан никако да дође. Твоја кајгана је најбоља, направљена у старом изгребаном тигању, и никад нисмо јели бољу и никад нам не успе као теби. Хвала ти што си нас чувала и правила нам свима посебан доручак, јер те није мрзело, а нама се све јело.

И не волеш ову Ејми Вајнхаус што се тетура у кратак шорц. Док испијаш кафу у својој омиљеној напуклој шољици, јер другу не волеш, делиш нам савете
– Један аперитив и једно пиће, то је сасвим довољно за лепо расположење.
– Ко се ујутру посвађа, помири се до вечери.
– Никад немој да кукаш како те боли глава или штогод, мушкарци то не воле.

И наравно, увек си у праву. Само буде касно.
И немој више да говориш како нећеш још дуго, то причаш од своје педесете године. Само ти знаш како ти је кад си сама и кад прође пар дана а нико не дође. И ниси само једна стара баба која никоме не треба. И донећу ти каменчиће са мора овог пута, јер је то једино што тражиш, само мало каменчића и слане воде.

 

Миља Станковић

 

 

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.