Дивим се мамама које скоцкане доведу децу у вртић

јун 04 17:17 2015

 

Дивим се мамама које скоцкане доведу децу у вртић. Искрено им се дивим. Не морају бити ни потпуно скоцкане, већ генерално лепо обучене, нашминкане, сређене за одлазак на посао. Дивим се мама чије девојчице дођу у испегланим белим хаљиницама са машницама у коси. Посебно се дивим мами близанаца из нашег вртића. Моји Х.(3) и Р. (1) су као близанци, можда и мало тежи од близанаца, јер захтевају различите врсте пажње усмерене на њих. Та мам близанаца је увек уредно обучена, скромно нашминкана и увек, али увек насмeјана!

17-a

Зашто им се дивим?! У нашој кући се већ годинама не навија аларм. Некада бих рекла будилник, али будилника више нема. Мала деца увек лепо преспавају петак и суботу, а недељом им неки пундравци улазе у сан и ето их на сваких пола сата до сат. Нама, наравно, понедељак доноси довољну количину страса и без непроспаване ноћи. Таман кад коначно утврдимо неке две-три уре, најмлађе чудовиште почиње да се кикоће. Убрзо му се, у кревецу, придружује и трогододишња сестра. Почињу разни изливи љубави који се завршавају тиме да нас гађају јастуком, змајем спавалицом, док је постељина већ сва на поду.

Јјјј! ЈЈЈЈ! Пожури, морам и ја у купатило!- вришти Д, на старију сестру, тинејџерку. Оне се одавно саме спремају, пакују ужину и иду у школу. Часови почињу у 07:30, крећу у 07, иако је до школе неких 10 минута хода. Д је спавалица, па сваког јутра избија иста свађа око устајања, онда јој Ј. за казну нареди да спреми ужину обема. Покушавам да не устајем док не изађу из куће, јер ми облаци парфема који се шире кућом изазивају муку на ште срца.

Д. нам направи кафу, коју још врелу испијамо. Р. зулумћари по кући. Лепо је било живети на метар, сада морамо живети на 2 метра висине. Живети на 2 метра висине подразумева издићи све, али апсолутно све ствари од важности, на ту висину. Подвезати кухињске елементе, онемогућити прилаз компјутеру, купатилу и тако редом. На два метра, јер Х, носи столицу и дохватиа све што им је преко потребно у том тренутку. Таман кад је она престала бацати ствари са балкона, почео је он. У последњих месец дана сам купила 3 паковања штипавица, које упорно и искључиво држим на жици, али оне опет некако одлете преко ограде. Лете и папуче, мобилни телефони, играчке, пернице. Јутрос сам приметила оштраљку на комшијској клими на спрату ниже. И даље је омиљена забава до изнемоглости лупати даљинским управљачем о под, све до блаженог тренутка испадања батерија из њега. Следеће секунде и оне добију ноге! А скоро сам нашла Ј. мобилни телефон у канти за смеће.

Хајде мила скини пиџаму и обуци робу. Али нећу ту јобуууу! Хоћеш Х, баш ту што је мама припремила. Нећууууу!- Одлази у собу, претура ормар. Брат је прати у стопу и извлачи на под сву робу са нижих полица. И то не обори одједном, па да понешто остане посложено, већ вади једну по једну мајицу и баца. Х. стиже са омиљеном мајицом дугих рукава и шорцем. Пролазећи кроз ходник натукла је капицу за сунце и захтева да јој свежем милион кикица. – Како да ти свежем кикице кад си ставила капу? Овакоооо!– скида капу и покушава сама свезати, чим јој се примакнем враћа капу на главу. – Али не можеш у дуге рукаве, вруће је. Могу, није вруће, адно је! Мила, видиш да је вруће, има пуно сунца, и мама и тата и Р. су у кратким рукавима. Јупиииииии, идемо на морееееее!- Срећи ниђе краја. Док она на балкону, још увек у пиџами, вади кантицу и шлауф, молим Д. да је на силу спреми и одлазим да се обучем, упорно размишљајући како нам се објашњење да се зими не иде на море, већ ћемо ићи када буде пуно сунца, обија о главу.

Обучена и полу – нашминкана узимам торбу, док ми Д. додаје спакован лап-топ. Х. већ јури ходником зграде да позове лифт, дере се из свег мозга, а ја замишљам како нас пробуђене комшије псују. Р. не иде већ други месец у вртић. Инфективна мононуклеоза. Размишљам како је Д. преузео све преподневне обавезе, па се током дана често видимо само од 16 до 17h, када ја стигнем са, а он крене на посао. Питам се колико ћемо издржати тим темпом.

Ајмо Х. закаснићемо, затвориће нам врата од школице. Покушавам да је одвучем до аута, док она упорно бере цвеће које ми сва срећна даје и говори: „Ја сам теби убјала. Војим те мама!“. У том тренутку сва моја строгоћа одлази у већ врућ јунски ваздух.

Свезати је, одвести се до вртића, тражити паркинг, оставити ауто на улици на „сва четири“, трчати до врата, ући, сести 🙂 Док се она изува, па обува, вадим јој шналице и тракице из џепова, претражујем да ли је још нешто, што не би требала доносити у вртић, стрпала. Посматрам сређене и насмијане маме и дивим им се. Размишљам да ли би и једној од њих пало на памет да једног јутра дође у пиџами, као што ја понекад желим.

Извор: http://www.roditelji.me/

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.