Др Ранко Рајовић о грешкама у васпитању: Због чега ће наша деца одрасти у фрустриране људе

октобар 21 18:03 2018

Због чега је за децу важна досада и шта родитељи треба, односно не треба да раде када је детету досадно саветује стручњак за рани развој др Ранко Рајовић.

Досада је врста стреса и једно неугодно стање. Када им је досадно, и одрасли и деца покушавају да се реше тог осећаја, односно да нађу занимацију. Но, проблем досаде код деце у данашње време попримио је забрињавајуће размере јер деца тешко проналазе занимацију, а да није везана уз рачунар, видеоигре или мобилни телефон.

О томе шта родитељи могу да ураде, али и у чему греше када је је реч о дечјој досади, говори др Ранко Рајовић аутор је NTC програма учења којим се подстиче интелектуални потенцијал деце и развија се брзина размишљања и закључивања – тзв. функционално знање.

“Данашњи родитељи који су пре 30 година били деца сигурно се сећају како је у то време у кући постојао један телевизор са једним или два програма и када има је било досадно излазили су да потраже друштво за игру. Није било проблем да оду пешке или на бициклу четири, пет, шест километара на игралиште где би се играли сат, сат и по и вратили се кући.

Када би падала киша, морали су сами да осмишљавају игре, а родитељи тада нису решавали проблем досаде свом детету, већ је дете то само решавало. Или се играло с играчкама или је слагало коцке или правило кулу од дрвених коцкица.

Проблем досаде увек је био покретач и досада је важан и добар фактор развоја детета. Када му је досадно, дете мора нешто да смисли, организује се, мора да повеже неке ствари, направи можда неку нову игру, потражи друштво.

Шта се данас догађа с децом?

Родитељи превише заштићују децу, раде уместо детета једну, другу, трећу ствар. Родитељи решавају проблем досаде своје деце уместо да их пусте да то сами решавају. Купе детету видеоигру па када му досади та игра купе му другу.

Укључе ТВ на којем има 50 програма, а те програме су радили психолози да ‘заробе’ дете да што више гледају ТВ. Рачунари нису лоша ствар и треба да будемо у току са развојем технологије, али је проблем када она дословно постану замена за све.

Наша деца одрастају у виртуалном свету. Пре неколико година стварно сам био у шоку када сам видео да на видео играма пише 4, 5, 6, 7. Мислио сам да је то ознака за узраст детета. Онда су ми рекли да је то ознака за ниво насиља у игри, колико има крви, јесу ли одсечене руке, ноге, главе.

Јако пуно родитеља пита ме за помоћ јер не знају како дете да одвикну од видеоигара. Играње игара ствара зависност јер мозак лучи превелике количине ендорфина што изазива превелике количине среће.

Чуо сам од пријатеља да када су планирали путовање њихова два сина од 9 и 12 година нису желела да иду на море јер је њима лепо у Новом Саду. На море су ипак отишли, а када су дошли тамо ретко који дан су хтели да иду на плажу, говорили су да их боли глава, јако им је сунце… Шта су радили? Седили у хотелу и играли видеоигре.

Шта ће дете, које не зна да реши досаду, радити за 5 или 10 година? Биће фрустрирана особа са прагом толеранције – нула. То дете мора све да добије одмах и сад, неће моћи да чека. То су нове генерације деце која нама стижу, говори др Ранко Рајовић, доктор интерне медицине, дугогодишњи председник Одбора за даровите међународне удружења Менса и УНИЦЕФ-ов сарадник на пројекту раног подстицања интелектуалног развоја деце, оснивач Менсе Србије и Одсека за даровите Никола Тесла Центра и један од највећих ауторитета на овим просторима кад говоримо о васпитању и образовању.

То што родитељи решавају деци проблем досаде можда је и трећина свих проблема у васпитању, наставља Рајовић. Када му је досадно, родитељи морају да знају да треба да га пусте, нека можда и заплаче…

Имам пријатељицу која је својој ћерци, када јој је ова рекла да јој је досадно, одговорила ‘Како то мислиш досадно, па само глупој деци је досадно, а ти ниси глупа.’ И онда се девојчица тргла и отишла да се игра. Дете развија и креативност и логичко размишљање када се бори против досаде.

Родитељи греше и када се стално играју са својом децом, па нису родитељи најбољи пријатељи детету, него ослонац и њихов је задатак је да помогну детету да буде самостално.

Шта родитељ може да уради?

Родитељ може да се игра са дететом неке игре, рецимо шах или лего коцке. У детету може да ствара љубав према неким важним стварима, рецимо према књигама.

Купите детету сликовнице па мало гледајте, мало читајте. Ако су у сликовници само слике животиња родитељ не треба само да наброји које су животиње на слици него нека исприча целу причу која, на пример, може ићи овако: ‘Ово је пас Рекс који је дошао у село, изгубио је брата, били су заједно у шуми, брат је отишао у друго село, Рекса је прихватила мачка…’ Родитељ прича причу, па за два дана нешто промени, а дете ће се бунити ‘Не не није тако’; нема везе, у уторак је овако, у четвртак је онако; онда ће и дете почети да убацује неке своје елементе приче.

Мозак је орган за преживљавање који се формира у првих пет година живота и у том периоду адаптације мозак мора видети да ли се дете родило у Африци у џунгли, у пустињи, негде на Северном полу – тако да може да припреми дете да преживи. Мозак у раздобљу адаптације све прихвата и када родитељ детету од малена чита, та прва љубав према родитељима и веза с родитељима иде уз књигу. Ако се, на пример, књига чита од 19 до 19.20 дете то памти цео живот, каже Рајовић.

Рано детињство изузетно је важно за каснији успех

Соицхиро Хонда, творац велике аутомобилске комапаније Хонда, већ је био стар, али је и даље први долазио на посао. Новинар га је питао зашто и даље долази први на посао када има толико новаца да може да ужива, створио је империју и стварно не мора више први да долази на радно место. Хонда му је одговорио да воли свој посао и да му је посао одмор.

Откуд тако велика љубав према послу?, упитао је новинар.

Хонда се тада сетио свог раног детињства. Јако је био везан за тату и волео је кад га је тата носио на раменима док би вукао колица са врећама жита у млин. Мали Хонда у млину би легао на вреће и чекао да тата заврши посао. Мало је и спавао, али стално би слушао татин глас. Све време је слушао како се окреће жрвањ и тај звук у оснивачу Хонде цео живот будио је најлепша осећања. Лежао је поред врата где је било постројење одакле је допирао мирис моторног уља.

Када осетим окретање машине и мирис уља, сетим се најсрећнијег периода свог живота, закључио је Хонда.

Код свих великих људи, без обзира на то на ком пољу су успешни, рано детињство било је изузетно важно за њихов успех, закључује др Ранко Рајовић.

Извор: Zadovoljna.hr / Yumama

  Categories:
  1. октобар 21, 21:54 #1 Zoran

    Bar promenite naslov…Stvarno nema smisla više. Zamolite čoveka da kaže nešto novo, inspirišite ga. Ovako je “dosadno’!

    Одговорите на овај коментар
  2. октобар 23, 01:37 #2 Jole

    Svaka generacija pa i naša misli da smo vrh i da su deca rodjena posle nas katastrofa. To je glupost.

    Одговорите на овај коментар
  3. октобар 28, 14:49 #3 Maja

    Uvek su me nervirale prijateljice sa preteranom brigom oko dece. Ponasaju se kao da su deca zaostala ili su mame bile cirkusnti. Nikako da shvate da je zivot borba za opstanak

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.