Др Светомир Бојанин: Дете пуно тога разуме када ми њега разумемо

децембар 07 20:45 2015

Има ли оправдања за батине као васпитно средство?

– Батине у породици никад нису добре. Могу се све ствари решавати без батина. Али, много је мањи грех ако, у некој ситуацији гнева, некад и пљеснемо дете, него ако се према њему лажно понашамо. Сваку лажност дете препозна. Препозна ако га тучемо из некаквих наших страсти садистичких, ако је то садизам одраслог над слабијим, кад је тај родитељ испразнио свој гнев, мрзовољу, свој тужан живот. Препозна и кад се појави очај због њега, па смо га ошамарили. Батине не могу никога васпитати на добро, нити се може научити батинама да неко некога воли. Батине, шамар, увек су пад родитељства и васпитања. О сваком шамару који родитељ удари свом детету, може да се напише мали роман. Не можемо шамарима и батинама васпитавати дете. Јер, ако почне да се боји бола, оно ће престати да се боји моралног пада. А ако се не боји моралног пада него бола, свагда тамо где нема бола, он ће ићи у морални пад. Имамо доказа томе: сва деца која краду и која су делинквенти, млаћена су зверски од својих родитеља. Батина није никога научила да се окане порока и да се окане неморала, чак је и гурала у неморално понашање.

Како тумачите став да је „батина из раја изашла”?

– Да је батина била ваљана, не би ни излазила из раја.

Каква је васпитна спрега школе и родитеља?

– Киркегорд је, средином 19. века, учио како да ми подучавамо: морамо да разумемо како онај други разуме и шта разуме, и са те позиције да га поведемо ка оном што мислимо да треба да разуме. То треба да знају учитељи у школи, проповедници у Цркви и родитељи у раду са децом. Питам се, кад дете дође из школе и има слабу оцену, да ли тад родитељ учини напор да схвати зашто дете то не зна? За коју руку да га ухватим на тој његовој тачки гледишта, да с њим ишетам на неку ведрину, на неки простор где он може да разуме? Зашто бежи од школе? Коменски, творац садашњег масовног школства у 17. веку, каже да школа не сме да даје детету ништа што дете не разуме или не воли. Погрешан је став да школа не треба да васпитава, него само да даје информацију. Васпитава и простор где си ушао – да ли је тај простор неуредан, да ли је чист, да ли ту има књига, или има само фудбала, или нема ништа. И кад изађемо на улицу – како ходамо, како смо обучени.

Какав однос према детету треба да имају супружници који се разводе?

– Развод је увек распадање једне целине за дете. Врло је важно да родитељи, ако воле своју децу и ако морају да се разведу, не смеју једно о другом да причају детету ружно. Дете мора да зна да га његови тата и мама воле и да су они за њега најбољи на свету. „Није ми мама била добар другар, и зато смо се развели. Али, тебе волим”. Не сме дете да посумња да га његов тата не воли, да не плаћа алиментацију. „Ето како те твој тата воли!”, то се никад не каже пред дететом, ако га волимо. Свако од нас жели да има најбољег тату и најбољу маму. То је основно правило развоја. Тамо где тата и мама пакосте једно другом, значи да користе дете за своје личне потребе и зависности.

Родитељи често стоје пред дилемом: како да дете васпитано на традиционалним, здравим основама, опстане у данашњем обесмишљеном свету?

– Оно што је важно је да научимо себе – ако мислимо и нашу децу – да верујемо да смо на правом путу и да је оно што радимо исправно. Да другога не осуђујемо одмах чим смо га срели, да покушамо да нађемо разлог његовог гнева, његовог неразумевања наше позиције. Да научимо дете одмалена да се игра „Не љути се, човече”. Ако победи – лепо; ако изгуби – да то издржи. Ако је неко зао и прави непријатности, да научимо да га избегнемо или да му помогнемо да увиди да је зао. Ако ми на његово зло одговарамо нашим злом, онда је проблем озбиљан. Хришћанска породица мора да се понаша мудрије од других породица, да има зрелији однос према животу. Основни проблем зрелости је да свако задовољство морамо моћи да одгодимо, за неки виши циљ. Хришћанска породица је сигурна у себе, покушава да разуме другога, ту је у предности над другима. Не можемо ми, ако се понашамо пристојно, имамо мању зараду, да гледамо комшију који има огромну зараду и прави куће и виле јер има неке дохотке које ми немамо. Проблем је што ми имамо хришћански концепт живота, а осећамо се неспособним пред онима који су успешнији од нас. Онда долазимо у конфликт са самим собом. Ту је проблем хришћанске породице, што падне у свом хришћанском концепту. Морамо знати да живимо у свету у ком се сада фаворизује зло, у ком се фаворизује лаж. Такво је било и Римско царство, такве су биле све империје које су владале светом. Али, хришћани су постојали у свим империјама као језгро и темељ људске добробити. Треба да издржимо у томе да знамо да је врлина наш смисао живота. Не постижемо је увек, али кад постигнемо, да се поносимо тиме пред самим собом.

 1    2    3

 

Извор: Pravoslavlje.spc.rs

via Detinjarija

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.