Два начина мотивисања деце за учење

Оцене не треба да буду саме себи сврха, већ више треба развијати позитиван однос деце према школи. Деци треба објашњавати да је учење гимнастика мозга

Приближава се крај школске године и многи од нас брину за успех своје деце у школи. Да ли ће имати довољно добре оцене да школовање наставе у бољим школама и да ли ће успети да упишу факултет који ће им омогућити бољу егзистенцију у будућности. Већина нас често има проблем да мотивише своју децу да буду бољи ђаци. Двоумимо се да ли да их приморамо да уче кажњавањем, односно чврстом руком, или да применимо неки други принцип. Такође, нисмо ни сигурни да ли је увек проблем у нашем детету или просветни радници не раде са њим на прави начин. Психијатар Јован Марић и психолог Небојша Јовановић за наш додатак објашњавају како да се изборимо са овим изазовима.

Психијатар Јован Марић сматра да се дете може боље стимулисати похвалама него критикама:
– Треба што чешће хвалити децу. И због малих успеха треба их похвалити, јер критика није добра пошто блокира интелектуалну ефикасност. То најбоље знају спортски тренери, који боље резултате код деце постижу похвалама него критикама. Наравно, понекад треба убацити неку критичку реченицу у смислу шта дете треба да исправља. Ништа не треба радити кампањски, него треба дете пратити током целе године. Искуство васпитача каже да се похвалама постиже далеко више него критикама, јер дете тако добија позитивну енергију, па уради и више него што би се очекивало – каже Марић.
Гимнастика мозга
Он каже да детету треба јасно рећи да све што ради, чини то најпре за себе.
– Родитељ увек мора детету да нагласи да учи првенствено због себе а не због родитеља. Најбољи пример је: мораш да переш зубе јер ако се зуб поквари, тебе ће болети, а не мене; не могу ја да бол твога зуба пребацим на себе. Иста ствар је са учењем. Детету треба нагласити да ће боље живети касније уколико има боље оцене. Употребљаваће на послу мозак, што је лепши посао него употребљавање мишића приликом ношења џакова и сличних физичких послова. Такође, деци треба објашњавати да је учење гимнастика мозга. Све што се детету чини да му никад неће требати у животу, као нека математика и слично, треба му објаснити да је то задатак који мора испунити јер је све то, као што рекох, гимнастика мозга – објашњава Марић, који такође тврди да родитељи не треба да лече своје комплексе на деци и да им морају дати позитиван пример:

– Најважније је проценити за шта је дете способно. То је врло суптилан посао и нимало једноставан. Мислим да је Бог свакоме доделио неки таленат за нешто и зато током процеса школовања и одрастања детету треба понудити много разних ствари да се види за шта има највише смисла. Уосталом, таленат се и дефинише као нешто што човек са лакоћом постигне за разлику од других који то исто могу да постигну, али са много више труда и напора. Дакле, процените за шта је ваше дете талентовано и то форсирајте, а не да га терате да ради нешто за шта нема капацитета. Најбоље се дете васпитава сопственим примером. Не можете детету говорити да не пуши цигарете ако сте и сами пушач. Не можете тако ни тражити од детета да буде одличан ученик ако ви то нисте били.
Марић сматра да су просветни радници данас прилично немотивисани и да због тога често испаштају деца:
– Нажалост, просветни радници нису као што су некада били. Средњошколски ђачки крем се не опредељује за факултете који ће им касније омогућити рад у просвети. Они иду на медицину, електротехнику, компјутере и тако даље. Некад су професори били цењени и представљали узоре својим ђацима, који су зато желели да и сами крену њиховим стопама. Страшно је унижен, превасходно, финансијски рејтинг просветних радника, а данас се, нажалост, успех мери количином новца, а не знања. Пошто се мери количином новца, професори немају ауторитет код својих ђака, немају воље и зато не раде добро са децом. Радити добро са децом је ђаволски тешко, тако да има истине у томе што родитељи мисле да професор некад греши. Али уколико желите да му укажете на то, морате то учинити вешто и тактично, пошто је и он свестан да је недовољно мотивисан, па ће рећи: “Колико ме држава плати, толико ћу се трудити.” Професори пре свега треба да воле свој посао и да свој професионални нарцизам хране успехом својих ђака, баш као што ми лекари свој нарцизам хранимо бројем излечених болесника. Зато кажем, родитељи, ако имају основа, морају да приговарају професорима врло вешто и да пазе да не унизе њихов ауторитет. Нарочито не пред децом. Јер ако га нападате пред дететом, онда ће и оно имати лоше мишљење о свом професору – закључује Марић.

Два начина мотивације
Небојша Јовановић, психолог и психотерапеут, сматра да родитељи морају бити ангажованији у раду са својом децом:
– Постоје два начина мотивисања деце за учење. Први је развијати њихова интересовања, приближити им градиво на занимљив начин и генерално подстицати радозналост. Наравно, то захтева више времена и труда, посебно када су деца у пубертету и окренута су тренутним задовољствима. Други је примењивати систем награда и казни, у чему нема ничег лошег, јер тај систем постоји и у свету одраслих (ако не дођете на посао, нећете добити плату), с важном напоменом да су награде далеко делотворније, што показују бројна истраживања на ту тему – каже Јовановић.

Уместо да им на крају школске године или полугодишта обећате нешто вредно, боље је да награде буду мање, чешће и унапред договорене, нарочито када су у питању млађа деца.
– Направите табелу са свакодневном обавезама и бодујте постигнути успех или време проведено у учењу. На крају дана те бодове претворите у, рецимо, гледање цртаних филмова или играње на компјутеру, али тако да се унапред зна систем бодовања, а не да зависи од тренутног расположења родитеља. Деца воле игрице, где се скупљају поени који могу касније да се искористе, те им на сличан начин уведите структуру у награђивању, од мањих и чешћих до већих и ређих, стварајући радне навике – саветује психотерапеут.
Помозите детету у избору
С друге стране, казне нипошто не треба да укључују физички аспект, вређање или ниподаштавање, већ искључиво ускраћивање задовољстава.
– Кад успех у школи изостане, једна врста родитеља по правилу стаје на стану детета, док су му сви други криви: професори, школа, друштво… Они су спремни да се расправљају, иду код директора, прете тужбама Министарству просвете… и на крају често изгурају своје, јер је школа прилично немоћна. Тиме чине медвеђу услугу детету, које се навикава на незаслужене привилегије, што не наилази на симпатије ни код вршњака, који све то примећују, ни код професора који их пуштају – наглашава Јовановић.
Други тип родитеља кривца увек тражи у свом детету, плашећи се ауторитета школе и свих њених представника. Таква деца често остају без подршке, препуштена су сама себи, што је врло лоше, нарочито ако се деси нека неправда.
– Увек треба подробно испитати да ли је проблем у детету (можда је угрожено) или наставнику, који осим што можда не уме да заинтересује ученике, може да буде неотесан, има своје миљенике и слично. Распитајте се код друге деце и њихових родитеља како бисте створили реалну процену, па тек онда покушајте да нађете решење – предлаже наш саговорник и додаје:
– Оцене не треба да буду саме себи сврха, нити треба инсистирати на свим петицама, већ више развијати позитиван однос према школи, раду и знању, што ће им требати касније у животу. Ако дете (а не родитељ) жели да упише неку школу или факултет, најбоље је да заједно одете на њихов сајт, видите шта се бодује и тако му помогнете да сам стреми ка свом циљу – поручује Јовановић.

Дејан Каталина
Извор: Љубав & здравље