Гумица за тегле – метод дисциплине немирне деце

мај 14 19:03 2015

Дисциплина деце је једна од најконтровезнијих тема данашњице. Казне и награде, шљапкање по гузи и грдње, за све постоје гласови за и против. Кад сам је одрастала, све је било много једноставније и могло се спаковати у једну реченицу: „Уради како ти се каже или вадим прут!”

То је метод који функционише код деце чији мозак процесира информације слично као код одраслог човека. Али не баш код деце којoj су на памети пентрање, цртање, бојање, трчање, лутке, бицикл…

Покушала сам то да објасним и дечјем психологу код којег сам водила сина. Кад год бих сину рекла да ћу му “испрашити тур” он би само ухватио прву ствар коју може да дохвати, ударио се по гузи и рекао:„Видиш мама, ништа ме не боли!”

It wasn't me!Вероватно га и није болело. Поред толико ствари које једно активно дете жели да види и истражи, ко има времена да стане и размишља о болу?

Е сад, замислите мој шок, када ме је доктор, после овог објашњења, упитао: „А колико често га награђујете?”

Да ли је човек чуо иједну моју реч?! Па ово дете је немогуће! Нема један секунд мира! Каква награда? За шта? Константно ломи суђе, чаше, украсе, нема зида у стану који није ишаран, а једном је чак сваку ствар коју је могао да дохвати одвукао у своју собу, да види како ће то да изгледа!

„А да ли сте икад приметили да је урадио нешто ДОБРО?”

Ово питање ми још одзвања у глави. У тренутку када ме је то питао, као да је цео свет успорио, сви спољни звукови утихнули, а све што сам могла да чујем је моја крв, како јури кроз тело, па у мозак.

Да ли је моје дете заправо добро?

Има ли лепих ствари о њему којих могу да се сетим?

Умем ли ја да га ценим онако како заслужује?

ДА, ДА и ДА!

Сазнање да постајем родитељ какви су били и моји родитељи било је болно. Све своје време које сам имала да будем МАМА, проводила сам изигравајући полицајца. Била сам толико усредсређена на то да моје дете буде послушно и поштује МОЈА правила, да нисам ни размишљала шта би то могло да учини њему и његовој психи. Никад нисам преиспитала своја очекивања, никад се запитала да нису можда превисока или, једноставно, ПОГРЕШНА. То што смо ми одрасли, а они деца, не значи да смо ми увек у праву, а да они увек греше.

Дакле, јесам ли икад ухватила тренутак када моје дете ради нешто лепо, нешто добро и корисно?

Метод дисциплине гумицом за тегле

Доктор је из фиоке свог стола извадио неколико обичних гумица за тегле и пружио ми их.

„Имаш домаћи задатак”, рекао је. „А да би га испунила, требаће ти ове гумице.”

Ево у чему се састојао задатак: Сваког јутра кад устанем, наредних месец дана, око зглоба леве руке треба да ставим три гумице. Циљ је да, до времена за спавање, све три гумице пређу на десну руку. А једини начин да се то догоди јесте да у току дана, три пута ухватим свог сина како ради нешто добро – једна гумица за сваку добру ствар.

Било шта. Ма колико ситно и безначајно изгледало и ма колико кратко трајало. Секунд је довољан.

Три. Пута. Дневно.

Али, три није велики број. Ако бисте у џепу пронашли три новчића, не бисте тим новцем ништа могли да купите. Али ако три означава колико пута вам је у току дана ваше дете рекло да вас воли, то је онда богатство које нема цену.

Научите да их цените онолико колико их волите. Покажите им да је за вашу срећу скоро увек довољно само то што сте с њима у истој просторији, што су они део вашег живота. Кад смо с њима, морамо знати да, шта год ми радили, они уче, упијају, понављају. Да ли желите да их научите како да воле и буду вољени или да престану да покушавају јер, и тако, све што ураде буде погрешно. Јер и тако нису добри, неваљали су и ништа не слушају.

А онда угледате ту гумицу на руци и сетите се да је ваше дете сигурно и добро, најмање исто толико колико се понекад чини неваљало. И да то треба увек да вам буде на уму, кад пожелите да га изгрдите и пошаљете у ћошак (ако то ико данас ради).

Имајте на уму и то да их ми у сваком тренутку нечему учимо. И онда кад нисмо тога свесни. Заправо, тад највише. Ако увече пре спавања дете вас види да читате књигу, и само ће заволети читање. Ако то не радите, неће вам помоћи да с њим разговарате о томе како је читање важно и како мора да чита ако хоће да буде паметан и добар ђак.

Да се вратим на гумицу. Током тих месец дана, више пута ми се десило да дочекам вечеру, а да две гумице и даље стоје на левој руци. Тада бих, одмах после вечере, села у нашу омиљену фотељу, узела синовљеву најдражу књигу и позвала га да седне са мном да читамо. Никад то није одбио, шта год у том тренутку да ради. Не бисмо у тим тренуцима само читали. Смејали бисмо се, голицали, направили од тога праву забаву. Тад бих му рекла колико уживам кад тако мирно седи поред мене, а он би рекао колико воли када читамо заједно. Веза која у тренуцима настаје између нас, његова трансформација од немирног детета у малог анђела, била би довољна да ме потпуно отопи, али и да две преостале гумице пређу с леве на десну руку.

Невезано за то да ли ћете одлучити да користите гумице или лепљиве папириће, увек имајте на уму да је захвалност коју покажете свом детету – метод дисциплине. На тај начин их учите, не само да се лепо понашају, већ да се лепим понашањем све може постићи.

И упамтите: васпитање није само указивање детету на грешке које прави, васпитање је пре свега помагање детету да их исправи.

 

  1. јул 24, 20:34 #1 Sanela

    Slavica Sqver ima sličnu metodu za odrasle te sam je ja primenjivala u više različitih varijanti i zaista pomaže i funkcioniše) Moj sin i ja imamo vreme, bilo kad u toku dana kad se bilo ko od nas uželi pažnje (i više puta dnevno) koji zovemo: ‚‚Gnjavenje‚‚- golicamo se, prevrćemo i kotrljamo prepleteni, mazimo i ljubimo i on ga obožava, pred spavanje često kaže:,,Mama, ismo se gnjavili‚‚)

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.