Харвардски научници откривају опасности раног поласка у школу

децембар 09 22:30 2018

Сваки родитељ зна колико само једна година може да значи у дечјем развоју. Док једногодишњак једва може да хода, двогодишњака је тешко стићи. Четворогодишње дете нема секунд мира, увек машта, увек пита зашто, док петогодишњак може да седи и слуша мало дуже.

Деца се нису променила, али наша очекивања јесу. Они сада у школу крећу раније него што смо ми кретали, а уз све те дневне боравке којих тада није било, деца проводе много више времена у школи него што смо ми проводили. Од њих се очекује да усвајају одређена знања веома рано, чак знатно пре него што им њихове развојне могућности дозвољавају. Пре 20 година у школу су деца полазила да науче да читају и пишу. Данас се од деце очекује да у клупе седну са азбуком у глави.

И није то само овде тако. Пре тачно 20 година, анкета у Америци показала је да 31% учитеља очекује да деца науче да читају у вртићу. А већ 2010. тај проценат се попео на 81. Упркос томе што је неколико истраживања показало да рано присиљавање деце да уче слова може да им причини већу штету него корист, очекивања која им се намећу непрекидно расту.

И уместо да признамо да је проблем у систему, ми кривимо децу. Данас, деца која у школу крену а да нису научила да читају, буду етикетирана и осете као да заостају за другарима. То нико и не покушава да сакрије, некима се чак отворено то и каже. Врло лако се лепе етикете некаквих поремећаја и препоручују посете стручњацима. Све само зато што се дете не уклапа у калуп, што није исто као и остали. У школи, сви морају бити исти. Ако не могу да седе мирно, слушају пажљиво свих 45 минута, ето етикете – хиперактиван је; има поремећај пажње.

Ово је нарочито приметно на западу, али ни ми нисмо имуни на сличне трендове. А нико ствари не посматра овако: данас се деца стављају у потпуно вештачко окружење, постављају се пред њих једнаки захтеви (иако је јасно да нисмо сви једнаки), одвајају се од породице на много дужи период током дана него раније генерације и очекује се да сви испуне одређене, универзалне стандарде. За неку децу, то је превише.

Нова студија коју су спровели и објавили научници са Харварда потврђује да нису деца та која су проблем. Проблем су одрасли који их у клупе стављају прерано. Открили су да деца која у школу крену као најмлађа у разреду имају много веће шансе да им се у неком тренутку „налепи” епитет хиперактиван. Закључак истраживања је да деца једноставно нису довољно зрела за оно што се од њих тражи.

Опет, родитељима нису потребни истраживачи и научници са Харварда да им кажу да је дете које је тек напунило шест година на другом нивоу развоја од оног које је напунило седам.

Како школство постаје ригидније, устројеније, захтевније према деци, како краде све више њиховог детињства, тако чини и све више штете деци. Многи ђаци једноставно нису у стању да испуне нереална очекивања у погледу савладавања градива, а да не говоримо о томе да се од деце која имају тек четири или пет година у вртићу очекује да су у стању да седе мирно и понашају се увек у складу са правилима. Уколико желе да трче, јуре, скачу, играју се, ту онда постоји неки проблем.

А пошто је борба против система узалудан посао, савет родитељима је: не шаљите децу у школске клупе раније него што је то неопходно.

Приредила: Александра Цвјетић

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.