Хвала ти што ниси много спавала током дана. Да јеси, пропустиле бисмо толике сате упознавања, зближавања, трагања за најбољим заједничким ритмом и стварања нашег малог света.
Хвала ти што си се толике ноћи будила у неко доба и тражила да дођеш у наш „вејики кевет“. Да ниси, не бих никада сазнала како окрепљујућ, спокојан и безбрижан сан може бити док лежимо склупчани као кифле и како је могуће у том тренутку остати без других потреба. Без иједне друге.
Хвала ти што си толико тражила да те носим. Да ниси, сада не бих могла призвати тренутке у којима упознајеш свет из мојих руку, звонко се смејеш кад те на њима њишем, кад се тешиш на моме рамену или задовољно гугучеш док ти певушим близу, најближе.
Хвала ти, ма колико сулудо можда звучало, чак и за то што си тако лако умела да заплачеш. Да ниси, ко зна које бисмо све путеве заједно морале проћи да бих разумела твоју душу, твоје потребе, немире, спокој и твоје радости.
Хвала ти што ниси желела сама да се играш. Јер да јеси, како бих икада могла бити део плишане дружине која слави рођендане, спрема ручкове, изводи представе или се спрема за спавање. Колико бих само пропустила заједничког љуљања, трчања по свеже покошеној трави, брања цвећа, слагања букета и храњења животиња. Пропустила бих све оне тренутке у којима нисам могла рећи НЕ оном твом „Хоћемо?“ са осмехом и испруженом ручицом.
Хвала ти што си желела да увек обоје дођемо по тебе у вртић. Да ниси, не бих знала како је то обневидети од поноса док нам причају о теби, док неразумљиво и нестрпљиво делиш са нама све што си данас научила, док ужурбано доносиш данашњи цртеж, само за нас, као и сваког другог дана без изузетка.
Хвала ти што нисмо могли да проговоримо реч од твог запиткивања. Хвала ти што си толико упијала сваки наш гест, тражила објашњења и дозволила да тако много обликујемо твој свет. Да ниси била тако радознала, не бих осетила колико је безгранично поверење које си пружала чекајући одговоре.
Хвала ти што си ме научила да је тако неважно ко гледа или слуша и шта мисли о нашем тренутку. Да ниси ти, ништа ме друго не би тако ослободило, да схватим да је само важно да бирам речи твоме свету блиске, да можеш да створиш слике кроз приче које причам, да јуримо сапуњаве балончиће, пратимо лептира од цвета до цвета, певамо и глумимо, да смо вечито пуних руку од свега што успут скупљаш па нам дајеш на чување, да застанемо кад желиш да играш на сред шеталишта. И кад год можемо, да те не пожурујемо. Све може сачекати. Осим овог тренутка радости, овде и сада.
Хвала ти што си ме толико изазивала да се глупирамо заједно. Да ниси, не бих схватила најважније – да је протраћен дан у коме се нисмо заједно смејале.
Желим да ти у годинама које долазе пишем наставак овог писма. Желим да будем свесна и присутна у сваком тренутку који пожелиш да поделимо. Зато журим сада, чека ме још понека обавеза, а онда, куда нас дан одведе. Ускоро ћеш доћи кући.
Пише: Хелена К.