Оцена није лична својина наставника. Kако смо се то родитељи и ми нашли на супротним странама, а заправо имамо исти задатак и циљ?!
Сећам се овога као да се јуче догодило. Трећи разред основне школе. Из српског смо тих дана учили о именицама, глаголима и придевима. Наравно, мислила сам да ми је све јасно. Била сам пуна оне дечје самоуверености, па сам немарно прешла преко градива и рекла себи да знам. Да, то је то…све знам и све ми је јасно! Међутим, на неком од наредних часова сам добила прилику да то знање и покажем. Авај! Читали смо пасус по пасус из књиге и свако је, из дела који је прочитао, морао да одреди која реч припада којој врсти. Лепо се и дан данас сећам како сам прелазила преко прочитаних речи, одређујући која је која, без икакве идеје шта радим. Нисам имала појма, али се десило да сам нешто и погодила. Учитељици је било јасно да не знам и добих, богами, јединицу, први пут у животу. Наравно да ми није било право… била сам очајна, заправо.
Случај је хтео да је учитељица живела у нашем насељу, па су она и моја мама понекад пиле кафу. Није то било често и нису њих две биле неке блиске пријатељице, али би учитељица дошла код нас, с времена на време. Наравно, баш неколико дана после те јединице, дође учитељица. Пију њих две кафу и разговарају. Део разговора се односио и на мене, а запамтила сам га за сва времена:
– Пре неки дан сам Јелени дала јединицу из српског. Није знала да одреди врсте речи, уопште није учила, рече учитељица.
– Нека је добила јединицу, каже мама. Ако и следећи пут не буде знала, дај јој још једну.
Молим?! „Дај јој још једну“…јесам ли ја то добро чула ову жену што се представља као моја мајка?! Kако то да ми није „средила“ да учитељица обрише и ову што сам добила а не „дај јој још једну“? Јао, мени! Kоме требају непријатељи поред овакве мајке…мислила сам. Тако је било. Жива истина!
Данас сам ја та која даје оцене и процењује нечије знање. И, да знате, најмање волим тај део посла, али… Пре неколико година је мајка једног ученика дошла да се жали на двојку коју је добио њен син. Износила је разне аргументе против те оцене (иако није присуствовала часу када је дете одговарало, иако није била ту да га чује како јасно и гласно каже да за више од двојке не зна), да би на крају рекла и: „Али, када сам га ја код куће преслишавала, знао је за пет! Све је знао.“
Смејте се, слободно. Ако радите у школи, знам да сте и сами имали сличну ситуацију… нема ко није. Елем, питам госпођу шта је по струци, ако није тајна. Kаже – економски техничар. Ух, одлично, помислих! Можете ли да одржите следећи час уместо мене? Иронију на страну, прича је имала срећан крај.
Међутим, после свега (а имајући у виду реакцију моје мајке на сличну ситуацију пре много година), запитала сам се шта је смисао те наводне брига за дете. Наводне, јер је очигледно да се оваквим понашањем родитеља детету само чини „медвеђа услуга“. Да је знао боље, добио би бољу оцену – врло је једноставна логика. Те петице и четворке не иду мени из џепа, па да се устежем и шкртарим када треба да се дају. Оцена није лична својина наставника.
Kако смо се то родитељи и ми нашли на супротним странама, а заправо имамо исти задатак и циљ?!
Зар маме и тате не знају да им дете неће увек рећи истину? Можда се плаши реакције или казне која би могла да уследи, а можда је у питању нешто сасвим треће… Једно је сигурно: једно исто дете ће се у присуству родитеља понашати на један начин, другачије пред наставницима и на потпуно трећи начин када је са другарима. У то сам се много пута уверила. А онда дође родитељ и каже како има „пуно поверење у своје дете“ јер „он/она мени увек говори истину“. Важи, наравно.
Тако да, пре него што се „наоштрите“ и кренете да тражите правду у школи, размислите о свему овоме, а онда се и запитајте:
• Да ли тако идете у банку, па се службеницима мешате у обрачунавање камате или рате коју треба да платите? Можда сте израчунали код куће онако како мислите да треба, без обзира на то што нисте економиста.
• Да ли бисте исправљали хирурга који вам оперише неку драгу особу? Можда сте у серијама гледали како се то ради па знате боље, иако нисте лекар.
• Да ли бисте ишли да се свађате са полицајцем и инструктором кад вам дете не положи возачки испит? Можда сте се возили са дететом по паркингу…што се вас тиче, савршен је возач!
Не бисте?! Одлично! Не мешајте се ни нама у посао.
Да напоменем, има ситуација када родитељ треба да реагује уколико примети да се са дететом дешава нешто (у било ком смислу) чудно. Томе служе и одређене службе и тимови у школи. Али, овде је реч о родитељима који своју децу штите од стицања знања и радних навика. Због чега то радите? Зар не знате да је знање ЈЕДИНИ капитал који никада нико не може да им одузме?!
Аутор: Јелена Братић