Након 30 година проведених у раду са децом, као и након десетак година бављења семинарима у образовању, Божијом вољом, или чиме већ, дошло се до неких сазнања и искустава. На жалост, суштина тих сазнања се не уклапа у традиционално виђење школе. Проблем је дубок и није у домену наставника, а ни родитеља. Наставници углавном добро раде оно “за шта су педагошки формирани” и шта су научени да раде. Проблем је што смо се јако удаљили од смисла. Имамо школу која још увек далеко више припрема децу за “назови науку”, него за живот. Важно нам је шта знају, шта могу да “изверглају” а небитно нам је какве људске особине развијају – каква су као људи.
Једног дана, надам се не тако далеког, биће јасно да проблеми са којима се суочавамо падају на терет школе. Људи који данас “управљају” друштвом и животом ишли су у школу, али се у истој нису довољно бавили оним што је приоритет, а то је смисао живота и друштва – етика, култура, васпитање… Зар родитељство, или рецимо економска култура, нису довољно вредне теме да се изучавају као наставни предмети у школи? За то од чега би људи имали конкретну корист у животу, у школи нема места.
Родитељи не греше према деци зато што не мисле добро својој деци, већ зато што немају потребне информације. Људи о родитељству знају углавном оно што су сачували у сећањима на своје детињство…
За такве “околности” нису одговорни наставници, они само раде оно што се од њих тражи. Једноставно, немамо стратегију шта очекујемо и желимо од школе. Пропагирамо на сва звона “друштво знања” јер су нам “духовне очи” затворене. Сва успешна друштва данашњице су “друштва васпитања”. Тамо где постоје етика, васпитање и култура, ту је дошло и све остало. Ми сматрамо да се васпитање, етика и култура могу научити образовањем, “причањем прича о доброти у школи”… То не “бива”. Васпитање, етика и култура се усвајају кроз оно што се доживљава, а не кроз “речи о доброти”…
Наравно да је запуштеност било ког детета својврсна “трагедија”, или бар “невоља”, али мало је ситуација запуштености у којима постоје сврсиходна и лако применљива решења. Мало где можемо нешто да променимо… Код презаштићености, до које данас долази из најбољих намера (и незнања), ефекти су често драстичнији по децу јер је слика о животу у очима презаштићене деце често искривљенија, него код запуштене. На то сам мислио када сам рекао да је презаштићеност већи проблем од запуштености – пре свега данас знатно учесталији…
Момчило