Институција звана ,,ујко”

фебруар 19 22:24 2019

Кад сам добила брата имала сам непуних 5 година. Прије него што је ушао у наше животе ја сам нашироко и навелико најављивала да ће мама да ми роди секу. Чак и прије него што је био зачет.


Мами су много прије трудноће увелико честитали на будућој принови, те је мама црвенила данима бранећи се да њена кћер, од силне жеље да има сестру, само допушта себи да маштом замјењује стварност. Али, нисам се ја зауставила на објавама мамине фантомске трудноће, већ сам прешла и на пријетње.

,,Поцијепаћу вам сва одијела ако ми не родите сестру!”, сјећам се тога као да је јуче било.

Пријетња изречена преко старинског, црног телефона који се сада може наћи само у неком музеју. Одјела бјеху поштеђена, али је зато намјештај страдао. Сјецкала сам маказицама материјал на каучу. Кад вратим филм уназад, нисам уопште била дијете којим се лако могло руковати. Моја дјеца су дивна, кад вам кажем. Још се нико није латио маказица и намјештаја, а надам се да ће тако и остати.

А онда су се моје жеље обистиниле и мама је коначно била трудна. Ту зиму памтим као најљепши период мог дјетињства. Дружила сам се са мамом, јурила пахуље, а онда бисмо заједно пиле кафу и какао у дневној соби поред пећи ,,краљице” из које се чуло пуцкетање ватре и разливала пријатна топлина по просторији нашег стана.

Отишла је да га роди једног дана, чијих се боја не сјећам. Април тек што је ушетао у нашу свакодневицу. Памтим тај дан и маму која маше испод прозора. Мене која се након тога кријем иза врата собе и не желим да изађем. Сад знам да је тада осјећала страх и да јој се душа цијепала напола што ме оставља у сузама. Иако ће ме, сасвим сигурно, ускоро видјети. Исто тако је туговала и моја душа кад сам одлазила у породилиште да донесем на свијет сина, а остављала њу од које се, готово, нисам одвајала.

,,Добила си брата!”, неко рече.

,,Али ја сам хтјела сестру! Шта је сад ово?! Нећу брата! Хоћу сестру!”, бунила сам се, разочарана.

Сви моји снови о томе да ћу имати са ким да се играм луткама пали су у воду као тежак камен.

Једног дана одосмо у посјету мами и бати. Пришла сам опрезно, хипнотисана призором малог смотуљка плаве косице.

,,Дођи, срећо, да те мама пољуби!”, рече мама, жељна да ме стисне у загрљај.

А ја, јок. Не проговарам. Само буљим у њега. У тај штруц хљеба који ми је помутио планове. Мада, изгледао је безопасно, бар на неко вријеме. Знајући да сам се надала сестри, мама ме упита, нашаливши се:

,,Шта је било, не свиђа ти се? Хоћемо ли да га дамо?”

,,Нећемо”, одлучила сам. И даље неутјешна зашто нисам добила сестру као што сам и наручила.

Данас, неких 32 године касније, тај плави, слатки смотуљак је најбољи ујко на свијету. Најлуђи ујко на свијету. Ујко чије је срце веће од планине за своје сестриће. Кад ујко уђе у просторију лако је помислити да је отпочела каква инвазија на кућу. Цика, вриска, одушевљење које се може поредити само са филмским сценама. Није му проблем да постане шта год они пожеле. Ујко је хит. Најбољи ујко на свијету! Понекад изјаве како би се преселили код њега. Ја нисам ни упола тако забавна као он. Чак ни не покушавам да постанем. Требаш се родити такав.

Срећна сам што је мој брат дио дјетињства моје дјеце. Чини га шаренијим и врцкастијим него ико други на планети. Богатијим него што сам се усуђивала да замишљам. Ону игру луткама, која се никада није десила, опростила сам.

(Хвала ујко)

Татјана Куљача

Извор: Мојпедијатар

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.