Гребање по науци и научној површини болест је новог доба.
Интернет је фантастичан излог наших неостварених амбиција и „ветар у леђа” да их преко ноћи остваримо.
Некада је, између наше жеље да причамо о васпитању на основу личног искуства, да делимо савете о срећи или лековитим методама, стајало бар четири године адекватног образовања и бар 10 година искуства, а у неретко и издата књига или докторат. Данас, довољан је клик и већ сте на јавној сцени присутни као саветодавац.
Не значи то да мама са троје деце и дугогодишњим искуством не може да вам да добар савет, не каже се случајно: „Искусво је мајка мудрости”. Али, зар није коректно представити се пре савета?
Да ли су питања: „где радите, шта сте завршили, где сте стекли искуство из области о којој говорите…” непристојна?
Наравно да нису, јер до интернета је слушаоцима и гледаоцима увек та информација била важна и доступна. Могуће је да економиста има нешто важно да нам саопшти у вези са васпитањем, учитељица у вези са психолошким проблемима, блогерка о вакцини, а пилот о колачима… Могуће је сасвим, али зар немамо право да знамо ту чињеницу?
Педагозима је забрањено да изводе психолошке тестове. Мени, као педагогу, то је потпуно јасно. Али онима који сматрају да имају таленат и два, три лепо васпитана детета није јасно да то није довољно да са обе руке „копају” по нечијој глави.
Ко је крив? Онај ко је измислио себи посао, без срама од неквалификације за то чим се бави или наивни корисник? Или пак онај ко је поставио питање шта сте завршили? Из различитих углова и кривац је различит.
Струка брани диплому, неки лајком, неки коментаром, неки текстом, гостовањем у емисији… а најчешће у својој канцеларији – учионици, у данашње време скоро невидљиви. Родитељи често бране жртву питања- ријалити стил.
Данас постоји мода у струкама које се баве децом. Педагогија, психологија, педијатрија… Ту моду, углавном, у јавности промовишу, особе које се не могу уз формално образовање, ослонити на своје искуство. Оне и саме верују у то, док се временом не докаже супротно. Тада се само утишају и повуку. На питање: “Где сте стекли искуство?”, одговарају са “То је мој проблем, а ви сте незадовољна особа чим ме то питате” и одмах затим на интернету се помешају критичко мишљење и лично незадовољство критичара. Па тако све ређе ћете питања о извору савета, образовању и искуству саветодавца, наћи испод помпезних текстова и видео клипова.
Тако бране Ану Бучевић као психолога, Кију као писца…
Чак и Ведрана Рудан је непоштоваоце дела Нивес Целисиус и Кије сврстала у женомрсце који не подносе успех и лепоту.
И тако, умиру вредности, а збуњени родитељи лутају, преуморно, тражећи узрок плача бебе и пркоса тинејџера. Иако ништа природније нема од бебе која понекада плаче и тинејџера у свађи са целим светом, као ни малог детета које неће у аутоседиште.
Да резимирамо: бирајте људе који вам пријају, слушајте савете који вам звуче логично, искористите туђе искуство. Нико вам не брани, али ипак питајте и одакле савети потичу, чак и када звуче фантастично и применљиво. Имате право то да знате.
Сачувајмо науку од интернета!
Аутор: Снежана Голић, педагог