"Искусни наставници не би требалo да планирају лекције. Већини најбољих планирање је непотребно"

Кад је у питању расправа о преоптерећености учитеља, чини се да нико није спреман расправљати о чињеници да већини учитеља планирање лекција заправо уопште није потребно.
ucit
У недавном интервјуу британска министарка образовања Ники МОРГАН сугерисала је да „учитељи проводе превише времена на оцењивање или планирање лекција уместо да се фокусирају на подучавање“.
Иако су њене опаске увелике негативно примили учитељски синдикати, она је донекле у праву. Одлазак у кревет пре поноћи учитељу је ретка прилика током недеље.
Већина учитеља је затрпана оцењивањем, планирањем и одговарањем на питања родитеља: ако постоји нешто што се може предузети да би се тај терет смањио, учитељи би то оберучке прихватили.
Без обзира на то, предлози Никy Морган не захватају срж проблема: право питање није како минимизирати службено планирање лекција, него зашто је то уопше потребно.
Узмите у обзир обуку џез пијаниста.
Првенствено, он учи напамет готове солаже и затим их свира из главе. Пијанист свладава лествице које користи у соло свирању, што даје илузију импровизације.
Напослетку, пијаниста може потпуно импровизовати и бити усклађен са оркестром. Музичар поседује највећу могућу флексибилност, а група постаје организована целина већа од збира својих делова.
ИСТО ВРЕДИ И ЗА ПОДУЧАВАЊЕ.
У раним данима детаљно планирање је можда потребно као подршка. Касније, након што је учитељ подучавао исте теме више пута, делови лекција могу се из памћења понављати за различите разреде.
Током времена целе лекције могу се импровизовати и прилагођавати специфичним потребама ученика током извођења лекције.
Дакако, неки елемент планирања је увек потребан.
Учитељи често морају стварати ресурсе и, наравно, морају имати идеју о циљу који би желели постићи у неком раздобљу. Али, бирократски процеси према којима планирање мора бити спроведено нису само велики губитак времена, него и умањују квалитету подучавања.
Тиме је изгубљено драгоцено време за друге активности. Принуда да се свака лекција подучава на исти начин гуши спонтаност и слободу прилагођавања стално промењивим захтевима ученика.
Међутим, највише од свега фрустрира то да планирање не функционише. Као учитељ латинског и грчког, ја не могу поуздано предвидети колико дуго ће разреду требати да заврши неки превод. Они га могу завршити у рекордном времену, па могу наставити с лекцијом.
С друге стране, то може потрајати и већи део часа, или – врло често – јавља се неки проблем који захтева дуже објашњење и задатак се продужује и на следећи дан.
Та варијабла чини већи дио планирања лекције бескорисним, поготово због тога што се очекује да планирање буде, до у минуту, прецизно.
Ипак, учитељ у Великој Британији, са 32 лекције недељно, испуниће отприлике 1200 формулара за планирање лекција током академске године.
Једна од кључних филозофија коју можемо наћи у модерним школама је она о „учењу усмереном на дете“. То подразумева да се учитељи суздржавају од дидактичних упута, приступа који се сада сматра застарелим.
Уместо тога, ученици се упуштају у групни рад, онлине истраживања или дуже пројекте, и сами усмеравају властито учење.
Та метода је последњих година увелике дискредитована, понајвише од аустралског едукатора Џона ХАТЕЈА, који у својој студији из 2009. закључује да је изравно подучавање 15 пута успешније од „ученичке контроле над учењем“.
Ипак, желио бих се фокусирати на фразу „учење усмерено на дете“.
Ако је узмемо дословно, она изражава сентимент којем нитко не би могао противуречити – да поучавање треба бити изведено из потреба ученика. Ипак, то је стајалиште у потпуној супротности с дуготрајним плановима подучавања који у свом најекстремнијем облику захтевају од учитеља да напишу детаљне планове за годину дана унапред за разред који ће добити у септембру, а можда га још уопше нису упознали.
Учитељ је спречен да у обзир узме било какве олакшавајуће околности: колико је способна та група ученика? Колико је разред велик? Има ли више ученика потешкоћа при учењу? Који им је темпо најприкладнији? Не могу замислити гори проблем у контексту учења усмјереног на дијете него настојање да се у српњу испланира што ће ученици радити у следећих 11 месеци.
Такви начини рада остављају учитеље у безизлазној ситуацији. Неизбежно је да ће у неком кратком времену настава скренути с предвиђеног пута, због проблема с усвајањем одређених тема и успоравања темпа. На тој тачки учитељ има две опције – слепо се држати шеме, упркос потребама својих ученика, или одбацити шему и поучавати прилагођеним темпом. Ако одабере прво, учитељ је крив за занемаривање својих дужности, а ако се одлучи за другу опцију, тада доказује да је цела вежба планирања била од самог почетка бесмислена.
Ако очекујемо да ће учитељи у будућности моћи имати било какву равнотежу између посла и приватног живота – и престати масовно одлазити из те професије – морамо предузети учинковитије мере. Укидање ове бескорисне праксе вероватно би донело највећу предност коју је нека влада икад учинила за учитеље.
 
Извор: skolskiportal.hr