Недавно сам била на рођенданској забави, код пријатељицине ћерке, када се збио овај догађај.
Моја беба је била ослоњена на моj десни кук – тамо где увек седи, када се моје друго дете, трогодишњак, обесило за моју леву ногавицу: „Мама, мама, држи ме мама“, запомагао је својим дечјим гласићем. Подигла сам га и држала на другом боку.
Када сам се уморила, покушала сам да спустим бебу доле. Иначе, много мрзи кад га спуштам. Одмах је почела да се дере и вришти док је нисам поново узела. Напречац променим мишљење и спустим трогодишњака. „Мама, требаш ми“ рекао је тужним, плачним гласом.
Па сам нашла фотељу довољно велику за нас троје и угурала се с њима све док им није било довољно. Беба је срећно грицкала сир, када је пришла једна жена, ваљда рођака моје пријатељице и нагнула се ка мени: „Боље спусти бебу. Никада неће проходати ако је носиш све време. Спусти је или ћеш је размазити”, захтевала је.
Усиљено сам се насмејала. Увек смејем кад ми је непријатно. „Не, хвала”, муцала сам јер ми ништа паметно није пало на памет у том тренутку. „Да, ти ћеш је баш покварити и размазити, а и оног другог исто”, рекла је показујући према мом старијем детету.
Слегнула сам раменима, и наставила сам да држим бебу, као и увек, током целе забаве. Смејала сам се и шалила, и заиста се лепо провела, али у себи сам кључала. Зашто нисам држала до себе? Зашто јој нисам рекла да гледа своја посла? Зашто сам уопште допустила да ме малтретира својим непожељним саветима за родитеље?
Хеј, госпођо? Ако ношење моје деце значи да ћу их покварити, нека буде тако. Свечано изјављујем да ћу имати најразмаженију децу на свету, зато што никад, понављам никад нећу одбити свом детету топлину, сигурност и удобност мог наручја. Да ли је то јасно?
Ја сам одувек мислила да „размазити децу“ значи куповати им материјалне ствари које год пожеле. Мислила сам да су размажена она деца која кукају по продавници за пластичним светлећим пиштољима и шареним лажама, како би тиме прикрила своје праве потребе. Не кажем да моја деца немају те светлеће глупости, о да, имају их, и те како. Али оно што им је стварно потребно сам ја. Време са мном. Обома је потребно да их држим и носим и то много и дуго и често. И ја на то пристајем јер сам њихова мама. То је моја дужност, моја част, мој посао. То се зове родитељство.
Дозволите ми да кажем шта ја све могу да радим док држим своје дете: могу да мажем крему на лице, да се шминкам, перем зубе и фенирам косу. Могу чак и да пишким (и оперем руке) без да га спустим. Могу да кувам и да усисавам, бришем прашину. И све то време могу да причам са децом, мазим их и грлим.
Тако да да, наставићу да их носим на боку, носићу их у било којој врсти носиљке, чак ћу их носити и „на кркаче“. Подизаћу их кад год то затраже, све док не престану да траже, јер једног дана, нећете веровати, престаће да траже. Када буду престали, знаћу да сам завршила свој посао. Надам се да се то неће скоро десити, има још доста времена док не пораст и не буду имали своје бебе које ће њима тражити да их носе. И надам се да ће моја деца знати из свог сопственог искуства, шта је то што је бебама и деци потребно.
Само моменат, молим. Осећам малецке прсте како ме вуку, неко хоће да се мази, хоће да га подигнем, само зато што му се тако хоће…
Зато ме извините, морам да идем да размазим своју децу 🙂
Андријана Максимовић