Ја сам та мама која учи своје дете да треба да врати ако је неко први удари

Коментар на текст на нашем сајту „За вршњачко насиље криви су родитељи – предатори”:

Слажем се са делом текста, родитељи јесу већином попустљиви и незаинтересовани, што је опет једна врста занемаривања детета. Због чега нико не реагује?
mama i cerka

Само бих Вас подсетила и на то да деца проводе по осам и више сати у вртићима, док са родитељима проведу двоструко мање времена.

Навешћу само два, најсвежија, примера педагошког рада васпитачица (а могла бих их навести милион).

У групи коју похађа моје дете (5 год.), васпитачице дозвољавају прављење “кланова”. Моје дете не сме да се игра са том и том играчком, јер се са њом играју искључиво Пера, Мика, Жика.

Шта мислите која је вероватноћа да ће неко од те деце касније научити шта значи “НЕ”, шта значи другарство, шта значи тимски рад, да не може бити све како они желе јер нису центар света?

Када ју је другар из групе шутнуо у стомак, није смела да каже васпитачици јер није лепо тужакати. Само бебе тужакају. И онда имамо дете које је извршило насиље и прошло без опомене, некажњено, какву то поруку шаље? Да ли је то нормално? У најранијем узрасту их уче да треба ћутати и трпети, јер забога беба си ако се жалиш.

И да, ја сам та мама која учи своје дете да треба да врати ако је неко први удари. Ако не сме да каже васпитачици, васпитачица не примећује сама, а ја нисам ту, ко ће да је заштити? Не мислим да је насиље решење, али није решење ни трпети и бити жртва.

Уколико има деце која су отворено агресивна, где су психолози? Где је Центар за социјални рад? Коме ја као родитељ да се жалим на рад васпитачица и да ли мислите да има шансе да тиме нешто постигнем?

Мислим да целокупан систем не функционише. Неке васпитачице су незаинтересоване, већина родитеља такође, а унутрашњу контролу и надзор над вртићима тек не бих помињала.

Једино би тимским радом могли нештo постићи, али авај. Сви само кукају над својом судбином – мале плате, много деце у групама, родитељи пуно раде па деци дају таблет и шта год, само да би одморили мало. Муке. Најлакше је зажмурити и правити се да проблема нема. А можда се и тај проблем сам од себе реши.