Јесте, ја ћу те носити. Сад ће пуна три месеца, ма и дуже, јер је то лудило почело пре него што се Лола десила и улепшала ову планету, како слушам:
„Не навикавај је!”
„Видећеш шта ће бити…”
„Остави је да се исплаче.”
…
Јесте, видела сам шта ће бити. Биће то да је мени ношење ње као да сопствено срце држим у рукама, па морам пажљиво и с највећим дивљењем да га гледам, јер без њега ми нема живота. Видела сам да се на тај начин веза између нас две сваки пут плете још дебље и чвршће. Осетила сам сву љубав овог света кад заспи на мом рамену. Видела сам да она то воли највише на свету.
Наравно да је и моја кичма видела, да понекад осећам бол у рукама чак и ујутру, након одмора. Наравно да је било тренутака кад сам хтела да је спустим и пустим да плаче. Можда чак и изађем напоље и правим се да ја уопште нисам мама (ти баш кратко трају).
Али постоји једна важна чињеница коју заговарачи неносања заборављају: Бебе су људи.
Кад је неко људ то значи да му буде досадно, да воли да се креће, да воли да упознаје нове ствари, да му треба комуникација с другим људима и сл. Треба ли вама то?
Е сад, веровали или не, и бебама може да буде досадно. Ставим ја своју Лолу у столицу и онда кренем да правим ручак, склањам по кући, куцкам по телефону. Обратим се ја њој, наравно, али да јој се тад баш посветим скроз – јок. Јер мој мозак шаље поруку, добро јој је, у столици је, забавиће се она. Па не би мени било занимљиво у столици, а камоли њој.
Кад носите бебе ви причате с њима, покрећете се па оне откривају свет, осећају ваш додир и знају да је све у реду.
А да не причамо о делу званом – пусти је да се исплаче. Живота ти? Да ли стварно, заиста то мислите, ви који то изговарате? Нека, хвала. Ја, као неко кога су пуштали да се исплаче сувише дуго, знам колико времена и крпљења треба да те рупе настале празнином због мањка утехе закрпиш. Какве везе има што је тако мала – она сад већ мора и треба да зна да ћу ја увек бити ту, док сам жива. И ја и њен отац. И други људи који је воле, а који је узму одмах чим плаче.
Било је сцена (шифра грчеви) кад је плакала и у мом наручју, али ја сам тад мирнија јер знам да сам урадила све што сам могла. Нек’ плаче, биће јој лакше бар у загрљају.
Сад се сетите, ви одрасли људи, колико је вама лакше кад плачете, а неко је ту да вас загрли.
Чињеница је да пребрзо расту. Врло ускоро неће јој бити довољно само моје млеко, врло ускоро, почеће да открива свет на својим коленима, а онда и на стопалима, врло ускоро ће држати моју руку у својој и ходати крај мене, тражећи да је понесем тек понекад, кад јој је та врста додира неопходна. А баш врло брзо ће доћи и време кад ношење неће уопште бити занимљиво.
Лоло, ја сам те родила, ја ћу те и носити. Јер се осећам као суперхерој сваки пут кад те на грудима смирим. И јер ја то волим једнако као и ти. И ништа, баш ништа се не може поредити с том чаролијом кад нам срца куцају заједно, баш као и оних девет месеци кад сам те с уживањем носила и хранила. Баш као и сад.
Бранкица Раковић