Jadna deca, takvo vreme, sede unutra, gledaju TV umesto da se penju na drvo. Roditelju, ti si jedini krivac!

decembar 13 17:23 2018

Nostalgični tekstovi i slike nasmejane dece 60ih, 70ih, 80ih…preplavljuju internet i izazivaju žal za igrom u blatu i prašini. Pitam se, ko je te ljude slagao da danas nema blata? Ko im je rekao da te odluke donosi neko drugi, a ne oni sami? Ko im je zabranio?

Kada bi svako ko je takav tekst lajkovao, podelio, komentarisao, svoje dete pustio u barice i blato, imali bismo neverovatnu gužvu u barara. Tada bi se neko dosetio da otvori privatnu, svetleću baru, da zadovolji ukus i standard skorojevića koji ne žele u običnu, besplatnu baru. I tu bi bila gužva, naravno. Ali posle bare moraš dete da presvlačiš, ti da se presvlačiš, brišeš pod u stanu i pereš sve to. I eto razloga zašto nam takve aktivnosti nedostaju – zato što je većina RODITELJA ušuškana i mrzi ih, dok im lajk i poneki komentar kuknjave daje lažni osećaj da nije do njega, već do 2018. i vremena u kom živimo.

Jadna deca, takvo vreme, pa sede unutra, gledaju TV ili igraju igrice, umesto da se penju na drvo. Roditelju, ti si jedini krivac!

Ne laži sebe, roditelju, ne skrivaj se iza paravana današnjice, već dete uzmi za ruku i izvedi napolje. Pusti liniju manjeg otpora, neka se neko drugi za nju drži i ima 100 kilograma i krivu kičmu. Kao i tih 70ih, neko mora prvi da krene i zvoni redom da prikupi ekipu. Neka to bude tvoje dete, ako je školarac,  ili ti. Pošaljite poruku u viber grupu drugara iz vrtića/škole : „Nađemo se u 5 u parku”. I doći će bar 1 – dovoljno. Ko čeka – ne dočeka. A ko želi, on napravi vreme i okruženje po svojoj meri. Mera većine roditelja je da se uključe, ali ne da organizuju. Evo, ja ti tu tajnu odajem, pa budi organizator druženja, umesto share & like opcije i bićeš srećan.

Mnoga deca žive lepše nego mi nekada, samo mi to od brige ne primećujemo. I oni misle da smo mi bezbrižni, baš kao što mi imamo nerealni osećaj da naši roditelji nisu brinuli. “Sit gladnom ne veruje”. Kada odrastu i dobiju decu reći će: Kako je danas teško biti roditelj, moji su uživali, visili po fejzbuku… tako se to čini onome ko ne nosi odgovornost. Nekada smo deca bili mi, pa smo samim tim bili bezbrižni i sada smo, nezahvalno, izvrnuli sve i pravimo se da smo porasli “ko tikve bez korena”, ali naši roditelji se sećaju neprospavanih noći, naših boginja, adaptacija na vrtić, prijemnih ispita, vojske… i to sve bez saveta sa interneta. Danas je sve mnogo lakše. Druga je stvar što je nama i to teško.

Rođendan u rođendaonicama sa animatorima, naručenim tortama i pecivom – nema sudova, nema ništa. I opet mame i tate prevrću očima – jedni su se smorili od slavlja, drugi od obaveze da decu odvedu, sede i piju kafu za to vreme. I to im je teško!

Baš briga decu za tu roditeljsku nesposobnost da se raduju. Deca trčkaraju i imaju svoj svet. Uživaju. Tako će se i sećati. Većina. Kod nekih će, ipak, roditeljska nervoza prevladati i živeće sa osećanjem sažaljenja te žene koja ih je rodila i dobra je, ali nije u stanju da se raduje životu i njihovom odrastanju. Umorna je i nervozna, nesrećna.

Sve je u tvojim rukama, bar do 10. godine, roditelju. Ništa vreme, ništa trendovi… samo tvoje odluke i tvoja odgovornost. Pa ti dobro razmisli šta ćeš servirati svom detetu. Dovoljno je da sa dve porodice napraviš pakt i da do 13. godine (kako zakon i nalaže) deca ne budu na društvenim mrežama, nemaju telefone, a nisu ni jedini. Cela jedna ekipica – njih troje. Dovoljno je tih troje , da “zakuvaju” fudbal ili lastiš i telefoni idu u džep i kod dece koja nemaju sreće da ih gaje odgovorni i samosvesni roditelji, već imaju telefon u prvom razredu. Verujte na reč, kada neko donese lastiš, krede, rekete… deca ostave telefone. Opet je do nas.

Lastiš je kod kineza 100 dinara, deca ga obožavaju, samo prvo moraju da saznaju da postoji. Od svojih roditelja!

Trakice, nalepnice, karte, to im kupite, a ne skupe programe za razvoj inteligencije.

Postavljajte deci pitanja, analizirajte, pričajte sa decom dok se vozite ili šetate. Odaberite omiljenu pesmu, napravite svoj jezik, sporazumevajte se pogledima. Ništa posebno teško, samo se treba setiti. Gradite vezu između vas i radujte se životu, jer to je najjači lek za imunitet dece.

Deca do 7. godine nisu sposobna da brinu o sebi i nikad nisu ni bila, pa i ti moraš svoje da čuvaš iako ti je već od druge dosadilo. To je teško, ali normalno. I tebe su čuvali, samo se ne sećaš toga. Bacite detetov telefon, čuvajte decu, pa će i to brzo proći!

Stvorila sam sve za čim sam nostalgična i ništa mi ne nedostaje. Prepiši, pa da se radujemo zajedno. Čekam vas u parku, pored bare, jer nikada nisam volela blato.

Snežana Golić, pedagog

napišite komentar

5 komentara

  1. decembar 13, 21:47 #1 Julka

    Slazem se sa Vama u vecini stvari, ali kao pedagog zaista bi ste morali da pisete manje agresivne tekstove, posto nam je agresija postala glavni oblik komunikacije. Neki delovi su odlicni, lepo napisani, a neki, pak, snishodljivi. Imate, mozda, utisak da je roditeljima sve tesko jer, zaboga, svi listom lencare I ne rade nista. Ima I takvih, a ima I ljudi koji imaju probleme, stare roditelje, dva posla. Drugo, u redu je da mladju decu pokrecu roditelji, ali starija deca bi vec trebala da znaju sama da se zabave. Roditelji nisu duzni da budu zabavljaci deteta od 10 godina, niti trebaju da ga vuku za rukav I traze mu drustvo. To, naravno, ne znaci da ne moraju da paze na decu, usade im vrednosti I, pre svega, porade na licnom primeru. Nije dovoljno izvesti dete u park njega radi, a vi da prevrcete ocima ili visite na telefonu. Vi ste 24/7 uzor I svojoj I tudjoj deci, I zato se slazem sa Vasim tvrdnjama da roditelj prvi mora da se angazuje.

    Odgovorite na ovaj komentar
    • decembar 20, 21:24 Aleksandra

      Slažem se. Danas svako daje sebi za pravo da drži lekcije roditeljima, a ovome slična “ribanja” dobijamo sada već svaki drugi dan. U redu je, shvatili smo. Treba da vodimo decu napolje, da se penju po drveću, skaču po barama, hodaju po bankini i da ne gledaju televiziju, ne igraju igrice, ne gledaju jutjubere itd.

      Odgovorite na ovaj komentar
      • decembar 21, 11:41 Stefan

        Po meni je krajnji cilj ovog teskta skrecanje paznje na bitne stvari. Za nekog ko zna vec ovo nije namenjen ovaj tekst.Vama niko ne drzi lekcije sami ste izabrali sta cete da citate. Ako Vam se ne svidja niste ni trebali da citate, a po meni ni komentarisete, nekog ko iznosi javno svoje misljenje radi skrecanje paznje za buduce narastaje. Tako da Vas molim da ne gledate sve kao napad na Vasu ulugu roditelja i prozivke. Mislim da nema potrebe za tim. Autor jeste da proziva neodgovorne roditelja, al u sustini i treba, jer posto smo svi pasivni i cutimo tako da ne budemo nekulturni. Ode nam zemlja a sa njom i deca. Pozdrav

        Odgovorite na ovaj komentar
        • decembar 25, 14:38 Aleksandra

          Poštovani Stefane!

          Nemam običaj da komentarišem tekstove na osnovu njihovog naslova tj. bez prethodnog čitanja, a Vi mi ne možete uskratiti pravo da nakon čitanja komentarišem njihov sadržaj ili da podelim svoj utisak. Mogla bih i ja Vama da kažem da se moj komentar ne odnosi na Vas i da niste morali da ga čitate, a po meni ni da komentarišete, ali neću, jer je to Vaše pravo. 😉

          Kada autor, kako kažete “javno iznosi svoje mišljenje”, on je ujedno spreman (odnosno trebalo bi da bude spreman) da prihvati kritike na račun onoga što je pisao. Kada autor odabire temu svog članka on treba da vodi brigu o više aspekata – stručnost nije jedino merilo. Tema treba da bude “sveža” – a ova je već stotinu puta sažvakana i pljunuta. Ton kojim je tekst napisan je prosto nedopustiv – autor naravno može da bira kako će svoj članak da napiše, ali da li kao pedagog zaista misli da će agresivnim nastupom podstaći ljude da pozitivno reaguju na njegov sadržaj? Bez obzira koliki je neko “stručnjak u svojoj struci”, snishodljivost prema čitaocu i (previše očigledno) držanje lekcija nikada nisu put do njegovog srca, a često ni do razuma.

          Pozdrav i Vama. 🙂

          Odgovorite na ovaj komentar
          • decembar 26, 20:56 Julka

            Stefane, Aleksandra Vam je sve već rekla. Ne ćutimo svi, tekstove ovog tipa svugde mogu pronaći i zaista je preterano. Koliko god da ignoriše te neko jednom mora da kaže da je dosta.

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.