Једна реч због које губите комуникацију са својом децом

јануар 10 21:25 2018

Тек је свануло. Будна сам, али се правим да спавам не бих ли зарадила који минут сна више. Ипак, мом трогодишњем детету не промиче ништа. Одмах скаче на мене и почиње да плаче. Или, што би ми одрасли волели да кажемо кенка, цмиздри…

Покушавам да је загрлим: „Шта је било?”

Игнорише ме и почиње још гласније да плаче.

„Зашто си тужна?”

Сад почиње још јаче да вришти и да ме удара.

„Е па, ја не желим да будем поред неког ко ме удара и виче на мене” кажем, устајем и одлазим до купатила.

Она ме прати уз вриску и бацање.

Али, као одрасла особа, дефинитивно би требало да знам да питати трогодишње дете „Зашто си тужан?” нема ама баш никаквог смисла.

Дечја осећања су стварна

Родитељи заправо имају веома често обичај да потпуно игноришу оно што дете осећа. Дете вришти јер не жели да обуче дукс зато што му је вруће, или плаче јер се посекло на папир, а родитељ нехајно погледа говорећи да „то није ништа”.

Овакав однос према дечјим осећањима једна је од првих тачака разилажења у комуникацији. Признавање дечјих осећања као стварних и важних од суштинског је значаја за изградњу добре комуникације у будућности. Не умањивање њиховог значаја. Не занемаривање. Чак не ни покушаји да се проблем одма реши или објасни. Једноставно, признавање њихове важности.

Постоје четири начина да родитељи ово ураде. Могу једноставно посматрати дете и пажљиво га слушати. Могу понудити једно једноставно: „схватам” или „ух, да, разумем”. Могу идентификовати осећање да би дете видело да су разумели. Или могу помоћи детету тако што ће рећи нешто попут: „Зар не би било сјајно да је увек довољно топло да не морамо да носимо дукс?” или „Што би било супер да осмислимо чаробну машину која ће лечити посекотине од папира!”

Деца можда не разумеју сопствена осећања

Посебно будите опрезни када користите реч „зашто”. Постоје деца која без проблема могу да објасне своја осећања, али је много више оних којима та уопште није лако. За њих, ово питање ствари може учинити још тежим:

као да није довољно  што су већ узнемирени, сада морају да анализирају узрок и родитељу понуде неко разумно објашњење. А знате ли шта им је највећи проблем? То што веома често не умеју да идентификују разлог своје узнемирености. У другим ситуацијама избегавају да кажу истину јер се боје да ће у очима родитеља то изгледати недовољно значајно („није ваљда да због тога плачеш?”)

Деци је потребно да се њихова осећања признају и поштују као и осећања одраслих, а не да се, због нашег погледа на ствари, она занемарују и умањују.

Да ли је баш било неопходно да ја сазнам тачан разлог због ког је моје дете тужно да бих показала разумевање за њена осећања? Знала сам да је тужан, али уместо да покушам да разумем, одмах сам пожурила да решим проблем плакања некаквим објашњењем.

Можда је плакала јер је пробудила бука из комшијског стана. Можда је опет ружно сањала. Можда јој је било хладно или вруће. Можда је плакала једноставно јер деца то раде, чак и без неког очигледног разлога. Својим поступком ја сам покушала да је утешим, али на погрешан начин. Зар је било важно ЗАШТО, или јој је једноставно требала утеха, уместо испитивања?

Зашто уме да звучи и као оптужба

Када сам почела да слушам себе, схватила сам да пречесто користим то „зашто” када реагујем на дечје исападе. Зашто плачеш? Зашто си тужна? Зашто се смејеш? Зашто си то урадила?

У нашим најмрачнијим тренуцима, то „зашто” заправо постаје оптужба. Зашто ниси рекао да ти треба помоћ око домаћег задатка? Зашто си поломио оловке? Зашто си заборавио да изведеш пса? Зашто си то урадио својој сестри?

Оваква питања стављају децу у немогућ положај. Или ће се повући у себе, или ће покушати да се бране, траже изговор, окриве неког другог. Ништа од свега тога неће помоћи да се проблем реши.

Једноставно искључите то питање

Покушајте да признате дечја осећања уместо да их преиспитујете. Мени се тог истог јутра указала прилика. Док сам припремала доручак, улетела је у кухињу и викнула „Пада киша” расплакавши се.

Уместо: „Зашто си тужна?” или „Није ваљда да се тако велика девојчица плаши кише”, рекла сам: „Тужна си јер пада киша.”

„Да.”

„Понекад звук кише може бити мало страшан?”

„Да.”

Привукла ми се у загрљај и питала да ли могу да јој читам књигу.

Једноставно покажите да је то што осећају велико и важно, ма колико вама изгледало мало и безначајно.

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.