Јеротић: Не остављајте бебе да плачу да би „научиле”

„Kод деце je важно разликовати спонтану од реактивне агресије и не кажњавати сваку дечју агресију, погрешно верујући да је она смишљена. Најранији облик “агресије” јесте детиње викање као последица физичког одвајања од мајке и првог контакта са ваздухом, као и дететове зависности од околине. Ако први агресивни апел одојчета не нађе одговор у спољашњем свету или добије погрешан одговор (односно, ако остављате дете да само отплаче, прим.ур.), може да се развије “примарно шизоидна агресија” која касније ствара разне криминалне типове, са деструктивним тежњама, без стида и осећања кривице, или води вегетативном саморазарању и смрти.

jerotic

Даљи развој агресије настаје са појавом првих зуба, дакле са могућношћу уједања. Негативно држање мајке у тој фази може да доведе до повраћања детета или других сметњи при гутању. Добар део оралне агресије је потпуно нормалан, чак и када дете хоће мајку из љубави да “поједе”, што одговара његовој жељи за потпуним поседовањем мајке. Агресија је овде мотор за развој Ја. Ако дете у тој фази не доживи доказе поуздане љубави мајке, може да настане неуротична и деструктивна агресија у облику зависти, пожуде, жеље за претераним поседовањем, али и очајања и мржње према себи.

Да још поменемо само природну агресију детета у фази навикавања на чистоћу и грешке родитеља у овом добу које могу да доведу до продуженог ноћног мокрења, ноћног страха или других облика дететовог пркоса, овога пута све као реакција на агресију родитеља. Свим родитељима са више деце позната је исто тако и агресија детета према браћи и сестрама. И ова агресија због лоших поступака родитеља може се временом претворити у непрестано осећање зависности, болесног ривалства и борбе за повлашћеним положајем. Неиживљена и на овај начин извитоперена агресија детета постепено постаје једна од сталних црта будуће одрасле личности која онда преноси своја лоша искуства из родитељског дома на нову околину, школу, радно место, брачног друга и своју породицу. Тако се круг агресије затвара и у једном тренутку имамо посла са болесним друштвом.

И сексуални нагон и агресија уграђени су у сам стожер наше личности. Најпре од вештине и мудрости родитеља, а касније од друштва зависи какав ће развој да отпочну ова два нагона. Човек може постати стваралац који ће обогатити свој живот и живот своје околине, али и неуротик, болесно плашљив или болесно деструктиван (и самодеструктиван) који ће осиромашити и уништити и свој живот и живот своје околине.”

Владета Јеротић