Ješćeš ono što skuvam, sam ćeš čistiti za sobom: Uputstvo majke roditeljima razmaženih derišta!

januar 28 22:48 2017

Kada pokupimo dete i nosimo mu sve do auta, radimo previše. Mi nismo tovarne mazge. Mi previše radimo na tome da detetu bude udobno. Ovo stvara osećaj više vrednosti kod dece

Mrzim što ja moram ovo da ti kažem, ali tvoje dete je razmaženo derište. Da, tvoje dete. Raspušteno je i dobija sve što hoće.

Znam da se trudiš da budeš dobar roditelj. Tvoji roditelji nisu bili baš pažljivi. Nisu znali čak ni gde si pola vremena. Tvoj tata, na primer, nije znao da si svirala flautu. Tvoja mama je mnogo radila i propustila većinu tvojih utakmica. A ponekad je kasnila da te pokupi posle treninga jer je zaboravila.

Ali ti nisi takva. Ti drugačije radiš.

Radiš najbolje što možeš jer želiš da deca budu srećna. Previše si umešana, jer želiš da znaš šta se dešava u njihovom životu. Želiš da se osećaju posebno i važno. Ti nikada ne kasniš da ih pokupiš. Ti im praviš raspored i organizuješ i predlažeš aktivnosti. Nadlećeš kao helikopter. Postavljaš milion pitanja. Želiš da njihovi životi budu obogaćeni. Ne želiš da budu razočarani. Ikad.

 

1. Mi pregovaramo.

Naše dete želi nešto, pa pregovori počinju: Kupiću ti to ako se budeš lepo ponašao. Čujem odjeke u prodavnicama po celom gradu. Čak i kada je ponašanje katastrofalno, čuje se: “Dobro, ja ću ti dati još jednu šansu.” Ovo se, naravno, pretvara u još nekoliko prilika. Moje omiljeno pregovaranje je Obećavam da ću to učiniti kasnije! Pregovaranje može biti dobar alat, ali ako želite da bude efikasno, moramo povući liniju koja se ne može preći. Kad pređu liniju, igra pregovaranja je gotova.

2. Mi čistimo njihove sobe.

Ponekad jednostavno ne mogu više da izdržim. Njegova soba izgleda kao da ju je bomba je pogodila. Prljava odeća, mokri peškiri, vašar na krevetu – haos svuda. Postoje čak i neke fleke od izlivanja na zidu. To je grozno i postaje groznije. Uprkos tome, detetu je ipak dozvoljeno da obavlja sve svoje planirane aktivnosti i igranje. Ipak mu je dozvoljeno da gleda TV i druži se sa prijateljima. Nikada ne sredi sobu kada ga zamolimo, i mi šta ćemo, zasučemo rukave i sredimo je sami. Ali ovde je lako izvesti jednakost: Dete se naviklo da neko čisti za njim i ne misli da je to stvar vredna pažnje. Rešite jednačinu i rezultat je = derište.

 

3. Nosimo im ranac.

Da, to je teško. Znam. Ponekad stvari jesu teške. Kada pokupimo dete i nosimo mu sve do auta, radimo previše. Mi nismo tovarne mazge. Mi previše radimo na tome da detetu bude udobno. Ovo stvara osećaj više vrednosti.

4. Pitamo decu šta žele za ručak.

Ja se ne sećam da sam tražila ono što želim za ručak. Zar ne? Da li se sećate da mama ikad kaže: Hej deco, hoćete li da izađemo na ručak ili ostajemo kod kuće? Izlazak na ručak je posebna prilika, to vidim sad kada sam odrasla. Sećam da smo imali samo nekoliko obroka varijacije: pasulj, grašak, kupus, musaka, i pilav koji sam prezirala. Uvek sve kuvano u ogromnom loncu. Ali, znate šta? Pojela bih ono što mama iznese. Kraj priče.

5. Dečji planovi gaze naše.

“Žao mi je što ne mogu da idem, Boki ima utakmicu”. To je u redu – najveći deo vremena. Naravno da želim da idem na utakmicu. Ali drugi put, igra (i Boki) moraju zauzeti drugo mesto u našem životu. I znate šta? Boki će igrati bolje jer nismo tamo da navijamo svakih pet sekundi. Želite da vaše dete igra bolje? Propustite nekoliko utakmica.

6. Mi samo želimo da budu srećni.

Najnovija vest: Deca ne bi trebalo da budu srećna sve vreme. U redu je ako ne uvek dobiju ono što žele, ne rade ono što žele da rade, ili ne idu gde žele da idu. Ako moraju da rade kućne poslove, ili provode vreme sa svojom porodicom, ili idu u kupovinu sa nama, samo napred i očekujemo kolutanje očiju i teške uzdahe napetosti. To je u redu, jer ne vrti se sve oko njih i njihove konstantne sreće.

7. Podrivamo autoritet međusobno.

Ovo je uobičajena greška. Naše dete od nas traži da prespava kod drugarice. Roditelj A kaže, Ne. Dete prelazi na roditelja B koji kaže, Naravno! Zašto? Jer nismo uvek na istoj strani. Naša deca su manje derišta kada smo ujedinjeni. Treba težiti dogovoru u ovakvim trenucima. Možemo govoriti o našim neslaganjima kasnije. U suprotnom, deca uče da su roditelji jedni protiv drugih.

8. Ne dodeljujemo im poslove i odgovornosti.

Ako dete ne postavlja sto, raščišćava sto, stavlja posuđe u mašinu, ne skuplja lišće, ili šeta psa, onda bi dete trebalo da plaća stanarinu.

9. Pravimo izgovore za loše ponašanje ili loše ocene.

Izgleda da svi pravimo istu grešku. Loše ponašanje je loše ponašanje. Ona je umorna i gladna je baš bezveze izgovor. Do kasno je bio na treningu i nije stigao da uradi domaći (koji je zadat pre mesec dana) je jednako loše. Ili, najgore, taj nastavnik je baš uzeo na zub. Moramo prekinuti da opravdavamo loše ponašanje ili nedostatak radne etike. Bez discipline, deca postaju derišta.

10. Raspravljamo se sa nastavnikom i trenerom.

Važno je da podržavamo našu decu, ali tek nakon što se naša deca založe sama za sebe. Kada nastavnik primeti da dete slabi u radu i učenju, verujem mu. Suprotno popularnom verovanju, većina nastavnika želi da pomogne mladim ljudima. Oni žele deci dobro. Kada se sporimo oko polučasovnog učenja ili toga da li je kasno da se radi domaći, dete uči da može da nastavi da bude lenjo, jer njegovi roditelji će da nađu izgovore u njegovu korist. Dete tada uči da ne mora da poštuje svog učitelja i da završi zadatak. To je tako jednostavno.

Pažnja je dobra. Uključeni roditelji su divni. Ali, način na koji obraćamo pažnju je taj koji može da šteti. Kada pustimo našu decu da pregovaraju, radimo pogrešno. Ako pravimo izgovore za njihovo loše ponašanje, radimo pogrešno. Ako im je previše udobno, radimo pogrešno. Kada čistimo njihovu sobu, uvažavamo zahteve za ručak, i podrivamo svog supružnika, naša deca se pretvaraju u razmažena derišta.

Sva deca treba da nauče da jedu grozni pilav s pilećom kožurom i boraniju s vremena na vreme. To gradi karakter.

 

Andrijana Maksimović

  Categories:
napišite komentar

4 komentara

  1. februar 18, 09:26 #1 Sanjalica

    Kad pročitam ovakav tekst uvek se obradujem i bude mi lakše, jer shvatim da nisam usamljena u svojim stavovima o vaspitanju dece. Drago mi je što vidim da još ima mnogo zdravorazumnih ljudi koji shvataju da deca ne treba tj. nemoguće je da uvek budu srećna. Povremene neprijatnosti koje deci stvaraju obaveze i pravila su neophodna, jer će tako postepeno naučiti da se nose sa problemima. Mogu da prihvatim da od 10 jela dete ne voli jedno jelo, ali da voli samo jedno i da živi na tome – ne dolazi u obzir! Majka sam dva dečaka koji mi pomažu u kući i umeju da naprave pogaču i tri vrste kolača. Veoma sam ponosna zbog toga, ali najvažnije mi je što se oni time ponose pa se svima hvale svojim kulinarskim umećem.

    Odgovorite na ovaj komentar
  2. februar 18, 11:34 #2 Milena

    uu, kakav naslov. Ko ima pravo da dete, bilo cije da je, naziva deristem? Makar i razmazeno bilo… Razmazeno ne preti drustvu, nevaspitano preti

    Odgovorite na ovaj komentar
    • jul 08, 11:40 Visnja

      Da,i meni se cini da je tekst prozet sa poprilicno negativnom energijom. Kao da ga je Andrijana pisala u naletu besa. Ne treba zaboraviti da pricamo o deci,nasoj deci, koja ne treba da budu razmazena,ali ni vaspitanje uz stav”deriste”nije resenje.

      Odgovorite na ovaj komentar
      • oktobar 06, 20:54 Biljana

        I sama sam majka,apsolutno privrzena i posvecena deci,ali iznad svega-realna.Upravo danas je moj sin vristao jer nije dobio zvaku.Danas se ponasao kao razmazeno deriste.Moj sin.Ovaj tekst se odnosi na te i takve situacije.Zaista ne vidim negativnu konotaciju.

        Odgovorite na ovaj komentar

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.