Јединица је казна и за учитеља и за ученика – покушајте да ђацима дате петице „на кредит“

септембар 08 12:55 2018

Јединица је казна и за учитеља и за ученика. Фрустрира учитеља који је можда најбоље на свету растумачио наставне садржаје, али ипак није успео да допре до ученика. Стресна је и за ученика: буди у њему много негативних емоција, поткопава му самопоуздање и мотивацију. Како избећи јединице, а да притом не снижавамо своје критеријуме за оцењивање?

Својевремено је педагошкиња Марина Житковић у својој школи Пантовчак спроводила пројекат Петице на кредит. Учитељи су добили задатак да увере ученике да код њих, у њиховом предмету, баш сваки ученик у разреду може имати петицу, ако буде учио. Зато су свим ученицима на почетку образовног периода у дневник уписали петицу на кредит. Сви су, дакле, стартовали с петицама: они који су били марљиви ту су петицу и задржали, а онима који нису (довољно) учили та се петица полако растапала на четворке, тројке, двојке… и јединице. Пројекат је показао да је велика већина ученика била снажно мотивисана да учи како би сачували своју петицу на кредит.

Све је у утиску. Ученик који има утисак да га учитељ испитује како би открио шта све зна (да му може дати што бољу оцену) пуно је мотивисанији за учење од онога који има утисак да га наставник испитује само зато да пронађе нешто што не зна (и због тога му снизи оцену).

Често креативне педагошке идеје стижу из послова који немају везе са школом. Ево конкретан пример: пре неколико месеци часопис Business Insider објавио је врло занимљив интервју с Jeffom Bezosom, извршним директором Амазона који својим запосленима кад негде нешто запиње шаље e-mail без речи, само са знаком питања. Тај упитник не оптужује, не поставља конкретно питање, не очекује извињење ни оправдање. Само подстиче човека да што брже пронађе и понуди решење.

Замислите сад сличну ситуацију с испитивањем ученика трима питањима.

1. Замислите да је прво питање које ученику поставимо питање без речи: само упитник. Или једна реч: Слушам! Први пут кад поставимо такво питање ученик ће вероватно бити толико збуњен да неће знати шта да каже. Међутим, размислите о снази тог питања кад се ученик опусти и кад схвати да смо му заправо дали слободу да сам одабере да говори оно о чему највише зна. Временски би одговарање на то питање требало ограничити на један минут, а питање би се могло звати: твој минут! Ученику који је добро искористио свој минут одговарање је успешно кренуло, не треба се бојати јединице!

2. И друго би питање ученик, такође, могао сам да одабере и то с пописа на којем учитељ нуди три питања или три типа задатака различите захтевности.

3. Тек је треће питање заправо питање за оцену. На темељу ученикових одговора на прва два питања наставник може стећи прилично јасну слику о количини и квалитету учениковог знања. Ако се ученик потрудио и сувисло одговорио на њих, ма како можда климави ти одговори били, заслужио је двојку. Јединица је, наиме оцена за тишину, мук, изостанак било какве активности, занимања, труда. А двојка је најмања могућа оцена за знање. То је голема разлика између јединице и двојке: јединица за изостанак труда, а двојка за уложени труд са скромним резултатима. Треће питање треба прилагодити нивоу прва два одговора. Ученику за којег проценимо да једва зна за двојку нема смисла постављати исто питање као ученику који одговара за петицу.

На први поглед се чини да идеја о три питања за избегавање јединице решава један проблем (ником ко се имало труди не морамо дати јединицу), али отвара други: како ученику који је (по свом мишљењу) тачно одговорио на сва три питања објаснити да се тачан одговор на питања може оценити са четири оцене: довољан, добар, врло добар и одличан. Зато би можда било згодно ученику пре постављања трећег питања понудити слободу да одабере да ли жели питање за тројку или питање за петицу. Ученика треба упозорити да ако успешно одговори на питање за тројку, добија тројку, али му – ако одабере питање за петицу па на њега не одговори точно – остаје двојка.

Јединица није решење, јединица је проблем и то такав проблем који генерише нове проблеме. Ако лош ученик зна да му труд уложен у учење гарантује двојку, потрудиће се да научи толико да избегне јединицу. Свим ученицима треба понудити да сами одаберу за коју ће оцену учити и одговарати. Каквог смисла има некога ко је одлучио бити задовољан тројком и коме је тројка можда највећи досег до којег тренутно може стићи обесхрабривали питањима за четворку или петицу?

Извор: Школски портал

  1. септембар 08, 22:58 #1 Marija

    Samo da ne pise pedagoskinja!!! Valjda je pedagog!!! Dotle sam procitala i dalje nisam mogla!! Naruziste jezik vise sa tim …skinjama!!!!

    Одговорите на овај коментар
  2. септембар 12, 16:15 #2 B

    Zašto bi jedinica bila kazna? Ima ona i svoj opis zar ne? Nedovoljan. Dakle nema dovoljno znanja (sposobnosti, spretnosti, zalaganja …). Čemu panika. Na kraju mora biti dvojka (dovoljan) koliko god objektivno bio i dalje nedovoljan, jer je tako naredila država, zar ne? O “kreditiranju” nema potrebe govoriti jer govori dovoljno samo za sebe. Predlažem da uvedemo preduzetništvo u ocenjivanje, ponudu i tražnju, ko da više, akcijsku ponudu, popust za praznik … Neka sve bude u skladu sa stilom današnjeg “života u oblacima”. E, da, sve da bude digitalno, naravno, šerovano i maksimalno nalajkovano.
    Od kada je počela fama oko “demokratije” i “prava” za sve i svakoga, golema “briga” za učenika i “postavljanje” učenika (i njegovog roditelja) “u prvi plan” i od kada je počela katastrofalna selekcija kadrova za rad u prosveti (traje već decenijama), dogodio se željeni sunovrat obrazovnog sistema, obrazovnih institucija i njihove uloge u društvu, nastavnika kao profesije i generalno, sunovrat populacije koja ovde živi. Sunovrat po svim aspektima života.
    Da, željeni i veoma dobro planirani sunovrat čije posledice osećamo, a one najteže ćemo tek da osetimo. Proces urušavanja još nije završen i nalazi se u veoma ozbiljnoj fazi u kojoj oni koji su dobro plaćeni da ostvare navedenu želju i plan, besomučno urnišu ono malo normalnog nastavnog kadra što je još preostalo u obrazovnom sistemu Srbije. Da, ono malo što valja i što još uvek radi onako kako bi trebalo, čuvajući nešto što se još uvek može nazvati kriterijumom, moralnim stavom, samopoštovanjem i čašću, za razliku od sve zastupljenijeg i nadirućeg kontigenta poltrona, uvlakača, aparatčika, snishodljivaca, ulizica, trendista, pomodara i ostalih žaba koje bi da se potkivaju iako vrlo dobro znaju da se potkovice za žabe ne proizvode … A je možda i taj artikal već na “tržištu”, na istom rafu pored bodova, “zvanja” i ostali trica uvedenih u ovaj nesrećni obrazovni “sistem”.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.