Jedinica je kazna i za učitelja i za učenika – pokušajte da đacima date petice „na kredit“

septembar 08 12:55 2018

Jedinica je kazna i za učitelja i za učenika. Frustrira učitelja koji je možda najbolje na svetu rastumačio nastavne sadržaje, ali ipak nije uspeo da dopre do učenika. Stresna je i za učenika: budi u njemu mnogo negativnih emocija, potkopava mu samopouzdanje i motivaciju. Kako izbeći jedinice, a da pritom ne snižavamo svoje kriterijume za ocenjivanje?

Svojevremeno je pedagoškinja Marina Žitković u svojoj školi Pantovčak sprovodila projekat Petice na kredit. Učitelji su dobili zadatak da uvere učenike da kod njih, u njihovom predmetu, baš svaki učenik u razredu može imati peticu, ako bude učio. Zato su svim učenicima na početku obrazovnog perioda u dnevnik upisali peticu na kredit. Svi su, dakle, startovali s peticama: oni koji su bili marljivi tu su peticu i zadržali, a onima koji nisu (dovoljno) učili ta se petica polako rastapala na četvorke, trojke, dvojke… i jedinice. Projekat je pokazao da je velika većina učenika bila snažno motivisana da uči kako bi sačuvali svoju peticu na kredit.

Sve je u utisku. Učenik koji ima utisak da ga učitelj ispituje kako bi otkrio šta sve zna (da mu može dati što bolju ocenu) puno je motivisaniji za učenje od onoga koji ima utisak da ga nastavnik ispituje samo zato da pronađe nešto što ne zna (i zbog toga mu snizi ocenu).

Često kreativne pedagoške ideje stižu iz poslova koji nemaju veze sa školom. Evo konkretan primer: pre nekoliko meseci časopis Business Insider objavio je vrlo zanimljiv intervju s Jeffom Bezosom, izvršnim direktorom Amazona koji svojim zaposlenima kad negde nešto zapinje šalje e-mail bez reči, samo sa znakom pitanja. Taj upitnik ne optužuje, ne postavlja konkretno pitanje, ne očekuje izvinjenje ni opravdanje. Samo podstiče čoveka da što brže pronađe i ponudi rešenje.

Zamislite sad sličnu situaciju s ispitivanjem učenika trima pitanjima.

1. Zamislite da je prvo pitanje koje učeniku postavimo pitanje bez reči: samo upitnik. Ili jedna reč: Slušam! Prvi put kad postavimo takvo pitanje učenik će verovatno biti toliko zbunjen da neće znati šta da kaže. Međutim, razmislite o snazi tog pitanja kad se učenik opusti i kad shvati da smo mu zapravo dali slobodu da sam odabere da govori ono o čemu najviše zna. Vremenski bi odgovaranje na to pitanje trebalo ograničiti na jedan minut, a pitanje bi se moglo zvati: tvoj minut! Učeniku koji je dobro iskoristio svoj minut odgovaranje je uspešno krenulo, ne treba se bojati jedinice!

2. I drugo bi pitanje učenik, takođe, mogao sam da odabere i to s popisa na kojem učitelj nudi tri pitanja ili tri tipa zadataka različite zahtevnosti.

3. Tek je treće pitanje zapravo pitanje za ocenu. Na temelju učenikovih odgovora na prva dva pitanja nastavnik može steći prilično jasnu sliku o količini i kvalitetu učenikovog znanja. Ako se učenik potrudio i suvislo odgovorio na njih, ma kako možda klimavi ti odgovori bili, zaslužio je dvojku. Jedinica je, naime ocena za tišinu, muk, izostanak bilo kakve aktivnosti, zanimanja, truda. A dvojka je najmanja moguća ocena za znanje. To je golema razlika između jedinice i dvojke: jedinica za izostanak truda, a dvojka za uloženi trud sa skromnim rezultatima. Treće pitanje treba prilagoditi nivou prva dva odgovora. Učeniku za kojeg procenimo da jedva zna za dvojku nema smisla postavljati isto pitanje kao učeniku koji odgovara za peticu.

Na prvi pogled se čini da ideja o tri pitanja za izbegavanje jedinice rešava jedan problem (nikom ko se imalo trudi ne moramo dati jedinicu), ali otvara drugi: kako učeniku koji je (po svom mišljenju) tačno odgovorio na sva tri pitanja objasniti da se tačan odgovor na pitanja može oceniti sa četiri ocene: dovoljan, dobar, vrlo dobar i odličan. Zato bi možda bilo zgodno učeniku pre postavljanja trećeg pitanja ponuditi slobodu da odabere da li želi pitanje za trojku ili pitanje za peticu. Učenika treba upozoriti da ako uspešno odgovori na pitanje za trojku, dobija trojku, ali mu – ako odabere pitanje za peticu pa na njega ne odgovori točno – ostaje dvojka.

Jedinica nije rešenje, jedinica je problem i to takav problem koji generiše nove probleme. Ako loš učenik zna da mu trud uložen u učenje garantuje dvojku, potrudiće se da nauči toliko da izbegne jedinicu. Svim učenicima treba ponuditi da sami odaberu za koju će ocenu učiti i odgovarati. Kakvog smisla ima nekoga ko je odlučio biti zadovoljan trojkom i kome je trojka možda najveći doseg do kojeg trenutno može stići obeshrabrivali pitanjima za četvorku ili peticu?

Izvor: Školski portal

  Categories:
napišite komentar

2 komentara

  1. septembar 08, 22:58 #1 Marija

    Samo da ne pise pedagoskinja!!! Valjda je pedagog!!! Dotle sam procitala i dalje nisam mogla!! Naruziste jezik vise sa tim …skinjama!!!!

    Odgovorite na ovaj komentar
  2. septembar 12, 16:15 #2 B

    Zašto bi jedinica bila kazna? Ima ona i svoj opis zar ne? Nedovoljan. Dakle nema dovoljno znanja (sposobnosti, spretnosti, zalaganja …). Čemu panika. Na kraju mora biti dvojka (dovoljan) koliko god objektivno bio i dalje nedovoljan, jer je tako naredila država, zar ne? O “kreditiranju” nema potrebe govoriti jer govori dovoljno samo za sebe. Predlažem da uvedemo preduzetništvo u ocenjivanje, ponudu i tražnju, ko da više, akcijsku ponudu, popust za praznik … Neka sve bude u skladu sa stilom današnjeg “života u oblacima”. E, da, sve da bude digitalno, naravno, šerovano i maksimalno nalajkovano.
    Od kada je počela fama oko “demokratije” i “prava” za sve i svakoga, golema “briga” za učenika i “postavljanje” učenika (i njegovog roditelja) “u prvi plan” i od kada je počela katastrofalna selekcija kadrova za rad u prosveti (traje već decenijama), dogodio se željeni sunovrat obrazovnog sistema, obrazovnih institucija i njihove uloge u društvu, nastavnika kao profesije i generalno, sunovrat populacije koja ovde živi. Sunovrat po svim aspektima života.
    Da, željeni i veoma dobro planirani sunovrat čije posledice osećamo, a one najteže ćemo tek da osetimo. Proces urušavanja još nije završen i nalazi se u veoma ozbiljnoj fazi u kojoj oni koji su dobro plaćeni da ostvare navedenu želju i plan, besomučno urnišu ono malo normalnog nastavnog kadra što je još preostalo u obrazovnom sistemu Srbije. Da, ono malo što valja i što još uvek radi onako kako bi trebalo, čuvajući nešto što se još uvek može nazvati kriterijumom, moralnim stavom, samopoštovanjem i čašću, za razliku od sve zastupljenijeg i nadirućeg kontigenta poltrona, uvlakača, aparatčika, snishodljivaca, ulizica, trendista, pomodara i ostalih žaba koje bi da se potkivaju iako vrlo dobro znaju da se potkovice za žabe ne proizvode … A je možda i taj artikal već na “tržištu”, na istom rafu pored bodova, “zvanja” i ostali trica uvedenih u ovaj nesrećni obrazovni “sistem”.

    Odgovorite na ovaj komentar

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.