„Још само 5 минута!“

мај 31 11:12 2015

или:

Зашто нам је сат толико важан?

Јутрос сам се пробудио 7 минута раније него што је требало. Ипак, закаснио сам на место на коме сам морао да будем тачно у 09:10. Како сам се онда уопште пробудио раније него што је требало, кад сам свеједно закаснио? И зашто сам уопште морао да стигнем на време?

Време се отелотворило у сату на зиду дневне собе, на левој руци (или десној, ако волиш да пркосиш конвенцијама), или на мобилном телефону. Када размишљам о времену, заправо увек размишљам о казаљакама на сату, или дигиталним бројкама. У ствари, најчешће визуализујем казаљке на сату. Чак и када ми неко каже колико је сати, могу да схватим које је време тек када замислим не само казаљке на сату, већ конкретни сат, онај у својој соби.

sat

Зашто су на сатовима који се продају, стоје у излозима, или рекламирају, казаљке најчешће намештене на 10:10 (или на 10:09:30 да будем још прецизнији)? Постоји неколико теорија, мени је у глави остала она која каже да тако намештене казаљке формирају симболично смешак (наравно, поред чињенице да се тако најбоље види марка сата). Дакле, тај сат, више није само уређај, више не мери само време, него треба да утиче и на наше расположење?

Колико пута сам седео на неком месту, које је било толико досадно, да сам мислио да време стоји у месту, а на сату је прошло тек 5 минута. Е па лаже тај сат, и јесте прошла читава вечност.

Сат заправо представља један репресивни апарат. Он те стално упозорава да негде касниш, да нешто мораш да завршиш у одређеном року, да мораш да сачекаш још 3 сата док се не видиш са девојком, да ће некакав досадан филм да траје још сат времена. У сваком случају, чак и када се ради о неком лепом ишчекивању, увек ће те подсећати на одређену обавезу или конкретну радњу коју треба да испуниш, или на време које мораш да потрошиш како би наступило то нешто лепо. Он те стално подсећа на неумитну пролазност живота: код куће, на улици, на послу. Свуда је присутан, па чак и када га нема.

Ипак, као људски род, тренутно и заслужујемо такав сат. Није се он одржао тако дуго случајно. Као што је време стављено у оквир сата, тако су и наши животи уоквирени једним експлоататорским системом. Без сата тешко да би постојао. Тај систем нас је затворио у просторије у којима не можемо више да се руководимо сунцем, кишом, или нашим расположењем, већ сатом. И увек каснимо, барем када је посао у питању (а богами и школовање). А што си ближу центру то ти време брже пролази, иако сат свуда исто куца.

Из тог очаја смо покушали да се макар мало ослободимо.

Смислили смо следеће:

8 сати рада: 8 сати одмора: 8 сати културе

Покушали смо да нашу визију доброг живота изразимо кроз сате током једног дана. У старту смо погрешили, јер смо тражили ослобођење преко апарата који је оруђе онога што желимо да мењамо.

Када будемо присуствовали паду овог система, свакако тај чекић у рукама морамо искористити и за ломљење свих сатова који нам буду стајали на путу.

А можда сам само изнервиран јер данас нисам стигао на време негде, где уопште нисам ни желео да будем.

Раде Кончар Котуровић, дрзник коме ниједан кућни сат не ради

 Aутор: 

  Categories:

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.