Jован Дучић: Ми смо истински добри кад смо истински срећни

август 07 17:03 2016

Ми смо истински добри кад смо истински срећни. Несрећа квари срца и руши карактере. Ретко је било људи који су одолели отровима несреће и продужили да воле друге људе. Нарочито онај коме су други учинили несрећу, омрзне и недужне. Могу да не постану човекомрсцима само они несретници који своје беде не сматрају кривицом других људи, него само вољом божјом, што опет значи кривицом својом сопственом. Сиротиња је највећа несрећа зато што отрује човека таквим мржњама; а једна велика напаст човекова, то је што у несрећи добије рђаво мишљење о људима и погуби пријатеље.

– Неоспорно, нико не може поверовати да је он сам узрок својој беди, а да су сви други заслужили добра која имају. И у средњем веку су сиромаси веровали у својим убогим предграђима да су им богаташи слали епидемије, што значи да ни у те побожне векове нису људи веровали да свако зло долази с неба. Само се у сасвим примитивном добу и на истоку блажено веровало да је неко богат само зато што је рођен под срећном звездом, и да заслужује пажњу и уважење само зато што је на њега изливена божја милост пре него на неког другог. У нашем добу се верује да је богаташ своју срећу отео од сиромаха, и да је зато срећа једних направљена од несреће других. Човек по једној слабости и сујети, све своје среће приписује само себи, а своје несреће приписује само другом: али што свако сматра као нарочиту неправду према себи, то је да се радује срећама других људи. У Риму се понављају сваком новоизабраном папи старе речи: нон видебис аннос Петри, што има стварно овај пакосни смисао: нећеш живети двадесет и пет година. Мали људи не знају да треба бити великодушан не само према несрећнима него и према срећнима.


Извор несреће човекове лежи у његовом егоизму: у том што хоће да увек други ради за њега. Бегање од рада и напора, то је највећи мотив борбе у људском друштву. Не мучити се сам, а зарадити богатство; и постићи велико богатство, да би тиме постигао највећу сигурност; и то пре свега сигурност да ни доцније неће морати правити напор, пошто је напор највећа горчина људске судбине! Мржња међу људима је увек последица ове борбе ко ће кога потчинити, како би један радио а други уживао од туђих напора.

– У овој исконској борби изграде се црте карактера друкчије код богатих, а друкчије код сиромаха. Богаташ је племенит из сујете и из страха, а сиромах је добар из побожности и из частољубља. Богаташ је духовно храбрији, а сиромах је храбрији физички. Богаташ нема интензивних радости као сиромах, јер живи без великих очекивања и снова; нема изненађења, живи без довољно идеализма, често блазиран и пасиван. Богаташ је первезнији, а сиромах чеднији, јер перверзија долази од пресићености и лености, а чедност долази од рада који је велики морализатор живота. Има сиромаха заљубљених у поштење и већма него други у злато, а многи чак изгледају манијаци частољубља. Поштењу се уче богаташи од сиромаха, јер се само на сиромаху да видети како поштење и срећа стоје независно од злата. Завист је особина убогих, а сплетка великог стила је особина богаташа. Ружне речи и груби начини су сиромашног порекла, али дубоке злоће и мрачне освете су богаташке. Сиромах је убог и у свима средствима борбе, као у свачем другом.

– Највећу равнотежу карактера и највише витешке врлине давали су људи из славних историјских породица. Марко Брут и Катон Утички носили су имена двојице великих предака из краљевског и републиканскох доба. Скоро сви велики људи царства били су потомци великих предака. Аристотел је дао о племству ову дефиницију: племство значи наследство богатства и честитости.
Људи могу да несебично воле, али ретко несебично мрзе. Свака мржња је страх или завист. Мржња је најчешће страх, јер човек не мрзи него само оног кога се боји. Човек одиста храбар не мрзи него презире. У осећању мржње има унижења за нас саме, а у презирању има поноса и уверења да смо бољи и виши од оног кога презиремо, и да можемо без њега, и да смемо против њега. Никад мржња не долази из разлике уверења, ни из разлике моралних принципа. Прави виши човек не мрзи чак ни оног кога се боји. Мрзети веће од себе, то је осећање слуге према господару, а не господара према слузи; а мрзети слабије од себе, то је болест или пометеност. Мржња је, као и губа, болест убогих.

Jован Дучић, “Благо цара Радована”

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.