Кад будемо дошли до тога да је битно знање а не оцена (у бајке верујем, без обзира на све)

Да се сад попнемо на други ниво и “осетљивији” терен – шта је с просветарским платама. Без овог питања ниједан разговор о стању у просвети не може да прође. Заиста је брука и срамота колико су те плате мале. Али то није једини проблем. Међутим, неким професорима, нажалост, то је једини проблем. Читам по разноразним просветарским форумима, имају и групе и странице по ФБ, и сви само о платама разглабају. Не видех у скорије време да размењују информације било које друге врсте.bashta-se-samorazpravi-s-uchitelka-pred-ochite-na-deca-te-opitali-da-q-spasqt-288057

Чињеница је да се малим платама терају квалитетни људи из школе. Чињеница је и да је још већа брука износ њихове плате. На крају крајева, ја то најбоље знам – из вољене школе отишла сам само због веће плате. А исто тако је чињеница и да нам школа није квалитетна. За то су истом мером криви и професори и погрешна политика, лоши планови и програми.

И опет се вртимо у круг. Хајде онда да се фокусирамо на најбитније – квалитет образовања. Лепо рече нови министар да је план да учимо у ходу. Ја сам то разумела да увек учимо. Не само за оцену, ту лекцију, тог дана. И да малу матуру користимо као путоказ шта треба поправити.

Један мој колега имао је, по многима, грозну навику да уопште не прегледа контролне. Мени је то било ужасно, тад, али сад већ… премишљам се шта да мислим. Имао је двочас једном недељно. Закаже он деци контролни, ураде деца контролни, следеће недеље очекују да их донесе, он каже да ће следеће, па онда следеће недеље откључа фиоку, а тамо контролни – непрегледани. Узме он један с гомиле, прозове име које је на њему, па пита дете: “Хајде ти мени лепо реци шта си одговорио на прво питање.” Да, битно је и да уопште није гледао да ли деца преписују током контролног, седне крај прозора и гледа ко пролази поред школе. Да ли је било сурово што их тако пропитује? Јесте? Да ли је он био лењ? Јесте. Али, да ли је ово ефикасна метода за “право знање”? И поред свих мањкавости, из овога су научили да је знање – знање, да се не исплати преписивати… У том смислу, метода је ефикасна.

Кад будемо дошли до тога да је битно знање а не оцена (у бајке верујем, без обзира на све), имаћемо квалитетно образовање. Имаћемо функционално знање. Кад хоћете да похвалите рад неког професора, онда обично набројите колико је његових ученика било на такмичењима, шта су освојили… Битно је и то, али је много битније да их је СВЕ нечему научио, потакао да размишљају, а не само тог једног или двоје који би и без њега (можда теже а можда и не) дошли до истог резултата. За највећи комплимент у целом свом професорском радном веку рачунам кад је ученица која је код мене имала тројку, повремено четворчицу, на пријемном испиту за средњу школу освојила 18 бодова из српског. Наравно, помислила сам да је преписивала, а она ће: “Нисам, нисам могла. Само сам се сећала свега са часа.” Не смем да јој поменем име, сад је позната глумица, модел и водитељка. Она је успех! Онај прави.

Кад достигнемо свест да је битније нешто знати, између осталог и знати размишљати, научити томе децу… а не само колика нам је плата (мада је битна, али не најбитнија)… све остало доћи ће само по себи. Али – тек за тридесетак година. Наравно, под условом да почнемо сад, овог тренутка.

Извор: http://miljalukic.blogspot.com/

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.