Kад мама прерано оде…

октобар 12 17:42 2017

Сви ме нервирају, сви су нервозни и себични. Вероватно и ја нервирам све остале. А онда се догоди нешто што те тргне, нешто што те боговски тргне и натера те да се запиташ ко си, шта је све ово око тебе и како си ту доспео…

Ових дана, иако сам жељно ишчекивала лепо време и лето, ништа не иде по плану. Сви ме нервирају, сви су нервозни и себични. Вероватно и ја нервирам све остале. Стало им је само до онога што је њима тог тренутка потребно. На послу увек нека апокалипса. Људи деле обећања олако, углавном лажна. У превозу, у реду у пошти, у банци (којој не ради банкомат па смо сви осуђени на две банкарке увеле ко зумбули, иако им је клима на -2 рекла бих), у вртићу, у школи стално неки проблеми, специјални задаци, обавезе, рачуни за плаћање. Kући стигнем у стању наркозе, уморна и измрцварена којекаквим стварима које је успут требало обавити. И тако дан за даном. Све је исто, спаваш, једеш, радиш, школа, посао, колотечина, муљ и жабокречина. Упаднеш у врзино коло “треба да”. Врло ретко себи дозволиш “желим да”. А онда се догоди нешто што те тргне, нешто што те боговски тргне и натера те да се запиташ ко си, шта је све ово око тебе и како си ту доспео…

Тај дан се ни по чему није разликовао од свих осталих који наликују један другом као јаје јајету. Устали смо, спремили се кренули, вртић, школа, посао и све успутне станице, исти људи на истим местима. Можда је тај дан могао да буде и за нијансу ведрији јер је лепо време тек почело, да ми није стигла смс порука: “Поштовани родитељи, не знамо да ли знате да је другарици наших малишана, Иви, умрла мама. Тим поводом могли би смо да сакупимо…. Остатак поруке нестаје у магли. Не видим га. Не због суза које навиру, не, ја још не верујем својим очима. Још увек верујем да је грешка, или глупа шала…или …ма грешка. Пар минута стојим и покушавам да схватим шта је ово и како је могуће. Па наредних пар да је немогуће. Најзад, кад сам успела да се пренем из врзиног кола “јесте–није”, окрећем број са кога ми је стигла порука да питам ту маму која ми је послала – шта се дешава, да није погрешила број, малу Иву, планету? Мама се јавља, ја муцам и питам јел то истина и он ми дрхтавим гласом одговара да је истина, да је Ивина мама умрла и да није погрешила број и још неке појединости од којих ја од зујања у ушима не разабирам целе реченице већ само поједине речи. Само оне које су се злокобно издвојиле звучношћу: канцер…сахрана…борба..болница..дијагноза… за 4 месеца је отишла… Не сећам се да ли сам своју саговорницу поздравила или сам само прекинула везу. Ни да ли сам нешто рекла. Не сећам се. Сећам се само да су из мене покуљале вреле сузе и да је мој мозак понављао “немогуће”… да је колегиница скочила забезекнута чињеницом да из чиста мира плачем на радном месту. И да је питала шта ми је, побогу”Јесам ли добро?”

Шта ми је? Не могу да причам и плачем истовремено, али бих јој рекла…

Јуче кад сам 88 чекала 20 минута на припеци, и нервирала се због тога, нисам знала да се Ивина мама бори за живот. И не само Ивина, јер Ива има још две сесетре, обе млађе од ње. Не, нисам то знала. И да Ива, која је као моја Софија, када на јесен крене у први разред неће моћи да ухвати маму за руку и тим једним стиском разбије трему.

Јуче, када сам на послу безуспешно покушавала да добијем хитно једног пословног партнера, нисам знала право значење речи хитно. Хитно је кад трчиш кући да загрлиш маму и пожалиш јој се на неку неприлику. А Ивине маме више нема..

И када сам видела један од оних графита “удај се за мене” на надвожњаку, са свежим датумом, разнежила се и помислила да је то баш дивно, нисам размишљала да је још дивније када те мама увече истушира, голица и прочита ти причу. А ти је ухватиш где прескаче редове и где забушава, јер већ знаш причу напамет, а она је уморна. Не, ја већ неко време препуштам старијој ћерки да чита млађој сестри јер ја морам да…ко зна шта све још обавим пре спавања. Значи, грешим…нема више прескакања прича…

Исто тако, када ми се нови усисавач после три месеца рада покварио- ја не бих била нерасположена два дана због тога, и не бих гунђала себи у недра и псовала кроз зубе произвођача, увозника и продавца и читаве им фамилије, да сам знала да једна мама коју познајем, која је драга и дивна, са којом сам редовно ћаскала испред вртића – лежи у болници свесна да је крај близу, и да више неће никад чешљати своје три дивне девојчице… Не, да сам знала, ја бих бацила усисвач кроз прозор и загрлила своју децу или им направила палачинке са брдом еурокрема који избегавамо. Али, нисам знала, па сам гунђала и деца су се склањала од мене…

Не бих се љутила на Софију када је просула ацетон, ни када је оставила ролере бачене на сред ходника. Ни на Теодору када је донела двојку из математике. Не, рекла бих нема везе, нека смо само живи и здрави. Kо шиша математику, данас када једна мама неће дочекати ниједну оцену из математике од своје деце! Била бих другачија тих дана, да сам знала шта је снашло маму са којом сам за Нову годину заједно правила на радионици у вртићу честитке са децом, па смо сликале једна другу, и смејале се и отимале се кобајаги за последњу тубу црвених шљокица да би смо засмејале наше девојчице…

Ових ужасних дана када су ме сви излуђивали као да је у питању наградна игра “ко ће више изнервирати Јасмину”, нисам знала све што сада знам. Али није касно да научим, да се присетим да схватим, да сваки дан себи понављам да су све то ситнице, само кад смо здрави ми и наша деца. Kада смо заједно. И да здрав човек има хиљаду жеља а болестан само једну, да оздрави. И да је много жена које ћемо срести, заволети, дружити се, можда копирати у одевању, поверавати им тајне или слушати њихове, али да је мајка једна и да нема замену. И да никада није толико стара да бисмо се помирили са њеном смрћу а некмоли кад имаш 6 година, да не спомињем Ивине млађе сестре, срце ће ми препући!

И да се трудим да не заборавим, јер човек лако заборави туђу невољу. Јер ако је заборавим опет ће ми кидати живце банкарке, усисивачи, телефони на које се нико не јавља и поскупљења. А све су то ситнице. Да их искулирам, заборавим, игноришем највише што могу, јер ћу можда ускоро и сама постати ситница… Kо зна шта нас чека иза угла? Kо зна шта све пропуштамо док исправљамо криве Дрине, гледамо вести и егзотично-затупљујуће серије… Живот је неизвестан. И у тој својој неизвесности застрашујућ, али можда је боље тако, јер као што каже стари песник у епу о Гилгамешу:”Kада би све знао, ти би сео и плакао довек!” Можда једино треба да знамо како себи и својој деци направити радост, како удовољити онима које волимо, а криву Дрину оставити да кривуда, политичаре да се пљују, ратнике да ратују, кад су већ решили…. Задатак нам је да наше велико благо има своје мале радости, док смо још ту. Јер ма како дивно звучали стихови Мике Антића “Ако ти јаве умро сам, ти знаш ја то не умем, љубав је једини ваздух који сам удисао, и осмех једини језик који на свету разумем…” – смрт га сваки дан демантује. Сви ми ћемо итекако умети да умремо….

Док смо ту, нека буде лепо и нама и онима око нас…

Посвећено успомени на Александру С.

Пише: Јасмина Јовановић

Извор: Детињарије

  Categories:
напишите коментар

3 коментара

  1. октобар 12, 19:01 #1 Tanja

    Citam i placem, na zalost slicno sam dozivela pre par meseci. Bliznakinjama koje idu i vrtic sa mojim starijim sinom je umla majka, imaju starijeg brata 🙁 imala je samo 29 godina. Nema dana da ne pomislim na tu porodicu, one imaju samo 4 godine… To me je jako potreslo. Trudim se da sto vise vremena posvetim svojim sinovima, da im pruzim ljubav i bezbrizno detinjstvo, da se svakoga dana bar jednom zagrlimo i izljubimo,…da vidim osmeh na njihovim licima, pa sta mi vise treba…

    Одговорите на овај коментар
  2. октобар 12, 21:47 #2 Iva

    Ja sam jutros bila na sahrani jedne divne zene i komsinice. Isto kancer. Stojim tako i dok gledam njenu cerkicu od 12 godina suze same idu. Setim se da je i moja sestra imala toliko kada nam je majka umrla, brat svega 5 godina vise a.ja kao najstarija 19. Za 5 godina nam je umro i tata. Metastaze. Otisao za svega dve nedelje. Ja sam pre 6 meseci dobila svoje prvence. Necu reci da sam.pre toga bila neustrasiva ali sam smrt prihvatila.kao neku neminovnost buduci da me je vec posecivala. Sad mi je najveci strah da umrem. Zelim da zivim sa svojim detetom bar dok ono ne dobije svoju decu. Obecala sam sebi da ma koliko umorna budem i nervozna uvek cu naci vremena za pricu pred spavanje, za golicanje, za setnju. Zivot je tako kratak a svi smo toliko postali optereceni novcem i poslom. Ja toliko zelim da budem tu za mog sina da mi je prestrasno da i pomislim da me smrt moze odneti prerano. Jer nikada mi roditelji nisu vise nedostajali nego sad. Ne da mi pruze podrsku i pomoc nego da osete i podele samnom moju radost. Da ih pitam kako je to bilo kad sam ja bila tako mala. Bolest je nemilosrdna i strasna stvar.

    Одговорите на овај коментар
  3. октобар 13, 11:01 #3 Ana

    Pre mesec i po dana mi je poginuo brat.Kada gledam njegovo dete srce mi se kida.A umesto da bude lakse svaki dan je sve teze.Pre neki dan je dobio prvu peticu,i umesto da se radujemo mi smo plakali ceo dan.Tek kada se desi ovako nesto shvatimo koliko je sve drugo beznacajno samo kada su nasi voljeni sa nama.

    Одговорите на овај коментар

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.